Kada dođe zima i sezona citrusa, meni nešto teško padne srcu. A imam i izveštaj od doktora da mi se želudac ne slaže sa pomorandžom, limunom, mandarinom.
Jer, jer, jer, to voće me podseća na krompir zbog kog tata često nije bio tu. Preko zime. A kad dođe, donese narandžaste voćke. Podseća me na brigu i nedostajanje. Brigu, da li mu je hladno tamo na Kvantašu? Da li su mu teški džakovi koje nosi beogradskim babama na peti sprat? Da li je led na putu do kuće, da li će moći da izađe do kuće? Kada će doći i kada će opet otići? Da prodaje krompir. U čijoj proizvodnji smo svi učestvovali. Najviše sam volela kada dođe sezona vađenja krompira, pa ja trčim iza vadilice sva srećna. Pa kad mi tata dozvoli da sedim na traktoru dok se džakovi tovare na prikolicu. Kao ja vozim.
Pa sam svima govorila da ja neću da učim školu, već ću sa tatom da sadim kompire. Za još jedno r nisam znala.
Pa onda dođe 7h uveče i svi na kupanje i odmor za novi dan.
Čak su i mamine kiflice bile najlepše tada. Na pauzi za ručak, oko 12:30. Ona spremi za sve radnike, pa sok od maline… Sveže ceđen. Jer pre sezone krompira, ide sezona malina. A tek priče radnika. Švaleracije, smešne teme, samo njima poznate. Nikad mi nisu bile jasne, ali mi je bilo milo srcu kako sami sebe zabave, na 35 stepeni, u prašini, na sred njive. Ja ne bih mogla to. Osećala sam ljubomoricu zbog te sposobnosti samozabave.
Krompir je obeležio naše živote. Od kad znam za sebe mi sejemo krompir. I sve može da izda. I krava i mleko i malina i šljiva, ali krompir živi. Od krompira smo podgajeni. Patike za školu su kupovane. Sećam se i kad je tata meni i njemu kupio iste adidas patike, tri crte. Tad sam zavolela adidas. Zbog krompira.
Pa školovanje. Tu već moram da dodam i mamine krave i mleko koje namuze.
Ali znamo da kad se proda krompir, sve je ok.
I tako smo odrasli, ali sam ja ostala u nedostajanju tate. Nekako mi te zime bez njega, ništa ne može vratiti. A takve zime su bile neophodne da budemo sad tu gde smo.
Znam da sam i čitala bajke i prvi put kad sam videla izraz: pao mi kamen sa srca, ja sam jedva čekala da tata dođe i da mu kažem oduševljeno kako je meni pao kamen sa srca zbog toga što je došao kući.
Sećam se mog ponosa jer znam novi izraz i kako me on tad uzeo u naručje. Jer je i on bio ponosan.
Sećam se i kada smo prvi put išli u Beograd, da budemo kod rođaka, dok tata prodaje krompir. Tad sam videla cirkus prvi put. I nije mi se svidelo. Lažno predstavljanje. Čak ni zabave radi.
Neću pomorandžu ni limun ni mandarinu. Sada me to podseća i na premor na tatinom licu, koji više ne može da se popravi. Tata odavno ne ide na pijacu. Neki drugi ljudi dolaze kod nas po krompir. Ali nas je to obeležilo za ceo život. Meni je doneo sve i ostavilo prazninu zvanu žrtva za porodicu. Zahvalna sam i tužna.
A smisao svega i osetim samo kada i sama pogledam naše zasejane njive. Jer zemlja uvek sve daje i sve uzima. Bukvalno.
Neći ni limun i pomorandžu. Iseckani krompir, molim. I manje nedostajanja.
life, lens & tales 