U selu je živela baba Radovinka. Baba Radovinka je imala rodbinu u Beogradu. Ta rodbina je kod nje ostavljala novine, razne, tonu. Tako sam saznala za Vogue, Elle i sl… Moji nikada nisu kupili novine. Mislim da nije niko u selu. A i što bi.
Te novine su, za mene, devojčicu koja se oblačila kao dečak, bile prozor u svet mode, svet lepog, svet nege, šminke. Tu sam saznala za sve moguće kreatore. Zaljubila se u boje, svilu, kristale, Valentino haljine. Tu sam prvi put videla lakove za nokte, i to baš Dior plavičastu nijansu. I maštala.
Baba Radovinka je umrla, Novize su prestale da stižu. Ja basta nisam imala gde ni kaki da ih kupim.
Na fakultetu sam ipak uspevala da sačuvam džeparac i kupim neke, da ostanem u toku. Onda je došao pinterest, sati razgledanja. Možda je smešno, ali meni je to i dalje odmor za oči. Sve lepo estetski, meni odmara i dušu.
Jedna žena mi je rekla da je to na babu. Baba voli lepo. Baba šije. Uči mene. Voli moj stil.
Sad, kad je maštanje u pitanju, poslednjih godina sam shvatila da te tamo lepe haljine, materijali i boje nisu samo za filmske zvezde. Već da svako ima pravo na to, naravno u okviru svojih mogućnosti. U meni je nešto kvrcnulo i jednostavno je onaj dečak iz mene isprario, a na videlo došla devojčica, ona što je maštala. Za tu devojčicu jesu samo divne haljine, i neće više kupiti bilo šta. Za tu devojčicu jeste ovaj lak. Ne moram da jedem baš svaki obrok, lak mi je potrebniji. I onaj ruž. I one baletanke. Jer ja to volim. Radujem se uklapljanju, materijalima, igri bez granica kad je stil u pitanju. I to sam ja.
Ne štedim na svojim lepršavim snovima. Što drugarica rekla: za šta radim? Stvarno, zašto sedim ispred kompjutera ako nema nekih boja kao nadoknade?
I na kraju krajeva, nema lepšeg osećaja kada vaši mali snovi postanu stvarnost. I vi to sebi ispunite. To može biti lak za nokte, a i mnogo krupnije. Ja sam krenula sitnim koracima.
life, lens & tales 