Sušim kosu danas, i kao i uvek, tada neke slike krenu da se motaju po glavi. Jedna od tih je kako mi mama na terasi govori šta je sve spremila da ponesemo. Onda se ta slika prebacuje na Miloševu mamu, koja par dana kasnije, govori isto. I jedna i druga preumorne, od svojih aktivnosti. Ali nijednoj ne pada na pamet da odahne, za praznike, sa decom, za tim lepo pripremljenim stolom.
Kao i uvek, ja sam skoro pa načisto isključena iz tog velikog spremanja. Kad me pitaju šta želim – ja kažem ajvar i krompir. Zauvek. Onda krene: kako samo to sine?! Pa ono prase smo zaklali za vas. Ne znamo baš da li će da se osuši… ali prosušite vi. Hoćeš sir i kajmak. Neću majko, kajmak volim samo kad dođem ovde, uz uštipke. Imate li luka? Kupi tamo molim te, i voće i povrće. Jedi. Jedi Jasna, moraš jesti.
Majko, ja želim da malo popričamo. Molim te, stani, mani me hrane.
Ona ne staje.
Kao ni Miloševa mama.
Dugo sam se nervirala zbog ovakvih stvari, želela da ih prepravim. Da ja objasnim roditeljima kako da mi pokažu ljubav. A verovatno je njima pokazana na isti način. Samo sa manje hrane.
Onda sam prihvatila. Teško, mnogo teško. Nekada mogu da plačem satima jer mi treba mama da me grli i tata da me zaštiti od sveta.
Sada sam njihov način prevela na meni poznat jezik.
Sušimo meso za tebe – tu smo za tebe tokom cele godine, volimo te, čak i kad stegne zima.
Ajvar i krompir spakovani – volimo te baš takvu kakva jesi, dajemo ti ono što ti je potrebno.
Kajmak i sir ostavljeni – zaštićena si i imaš nas, gde god bila.
Beli i crni luk da ti spakujem? – nemoj da plačeš, ništa nije vredno tvojih suza. Ti si naša radost.
Džemovi spakovani – želimo ti sladak život, kao ovaj džem koji najviše voliš.
Kada ovako posložim stvari, nema mesta za tugu i ljutnju, ostaje samo neizmerna zahvalnost i ljubav.
Jer oni su bili deca kad su dobili ovo dete. ❤
life, lens & tales 