2 godine u Berlinu i zahvalnica promeni

Sedam juče da radim i malena me aplikacija opominje da je 20. januar i tekst na istoj aplikaciji me podseća na jutro te 2019. Dan kad sam otišla, po prvi put. Na trenutak se šokiram: samo je 2 godine prošlo? Ovo izgleda kao večnost! A onda druga strana: pa prolete ovo vreme.

Prolete, a ja se izvrnuh kao kanta sa šljivama. Naopačke, na sve strane, u sebi i oko sebe. Iskreno, tako sam mirno i sigurno doputovala u ovaj grad, a onda je sve krenulo da se kuva. Već sam ubila sve moguće mojim pričama o selidbi, svakodnevnim, dok i sama sebi nisam dosadila i počela da budem u promeni, a ne u priči o njoj.

Valja nešto pametno zaključiti na ovu godišnjicu, kao što je: znam da ništa ne znam! I mnogo mi se sviđa ta doza neznanja. Treba se ponekad upustiti ovako u neku avanturu, čisto da ego srušiš i spustiš se na zemlju i u svoju dušu ponovo.

Ja sam došla iz jednog lepog života u potragu za još lepšim životom. Može se reći da obe države sadrže vrednosti koje ja mogu da poistovetim sa mojim životnim vrednostima. Ipak, kada treba da se pomiriš sa činjenicom da ne možeš da imaš sve na jednom mestu, krene cepanje i kompromisi. Koje na kraju krajeva odrediš prema prioritetima, trenutnim.

Onda kad sam tako napravila male kompromise, shvatila sam koliko sam bila ušuškana, sigurna u svojoj svakodnevnici, koja bi verovatno i dan danas bila slična. Onda je ušuškanost zamenio strah. Strah od novih ljudi, prevoza, ulica, putovanja. Moj strah je počeo da odbija sve, čak i ono što mi se sviđalo. Nisam htela da pustim svoju ušuškanost iako sam već uveliko stajala na olujnom vetru.

Krenula sam da upoznajem ljude. Oni su malo, po malo, postali nešto sigurno ovde. Neka nova porodica. Pričamo o Srbiji, ali pričamo i o Nemačkoj. Sve pokrivamo. Jedemo različite kuhinje, idemo i na ćevape. Rastajemo se od prošlosti zajedno, radujemo se budućnosti.

Malo po malo, izađoh ja iz kućice straha. Berlin je počeo da bude sve lepši i lepši. Mogućnosti sve šarenije. U svemu tome, u par navrata, ja se u sebi razdvojih od Srbije na neko vreme, doživeh kompletna cepanja duše i u tome sretoh ljude koji su stavili melem na istu.

2 godine kasnije, sveže zalečena, mudrija i sa mnogo manje nemira u srcu – shvatih da je promena jedina konstanta i da u doba promena samo prilagodljiva bića opstaju.

Izgleda da sam i ja to biće.

Hvala ti živote.

%d bloggers like this: