Tepih

Bila jednom jedna staza. Staza kao početak puta. Kao dan rođenja. Ostavljeni smo na njoj sa rečenicom: život ti je dat, sada idi, živi ga. Prvih par godina pužemo, klecamo, opipavamo zamlju ispred nas, upoznajemo ljude koji nas vode, hrane, nose kad je teško. Onda prohodamo, pa više ne moramo da budemo nošeni, ali i dalje možemo lako da upadnemo u žbun sa strane, da se uplašimo zmije, ogrebemo kolena. Zaštita je potrebna. I dalje su tu drugi ljudi. Onda još malo porastemo. Staza je sve šira, počinjemo da uviđamo šta je van nje. Hmm. Tamo je isto neki puteljak? Gde li on vodi? Ko su oni ljudi tamo? Ova biljka miriše primamljivo. Možda ova staza nije najbolja staza. Pitamo se, ali nastavljamo da pratimo. Ipak, sada znamo više nego pre. U jednom trenutku ugledamo tepih. Na sred staze. Tepih koji su prešli svi ljudi pre nas, tepih koji nosi sva iskustva generacija pre nas. I krenemo preko njega. Osetimo tlo ispod nogu. Postaje teskobnije. Mnogo je to prašine. Kakav li su težak hod imali ovi ljudi? Noge se lepe za njega. Obara nas. I kreće motanje. U njemu smo. Auuuu. Šta je ovo i ko smo mi? Kako ovo nismo znali i videli pre? Ili vidimo tek kad smo spremni. Vidimo slike prabake. Rat. Stradanje. Žrtvu. Nerođenu decu. Naivnost i jednostavnost života. Sve, vidimo sve. A znamo i za našu sadašnjost. U tom motanju srećemo ljude. Neki nam postanu bliski. Ali više ne znamo da li su bliski jer se zajedno kotrljamo u starom tepihu ili ima i nešto drugo. Postaje nam dosta prašine. Krećemo da čistimo tepih. Jedan po jedan čošak. Neki čak moramo i da bacimo. Neki da provetrimo, neki da prihvatimo takav kakav je. Ali prašina se skida. I nazire se neko svetlo. Još mnogo tumbanja ali tepih kreće da se odmotava. I izlazi na livadu. Osunčanu zelenu livadu. I tamo je pesma i tamo je miris. I tamo je vazduh. Staza više nije od kamena. Može lakše da se hoda. Pitanje je, sa kim hodamo dalje i ko je sa nama preživeo tepih?

Dok čekamo odgovor, zahvaljujemo se tepihu i stazama koje su se morale proći.

%d bloggers like this: