Bulimija i Anoreksija – tama i svetlo u jednom

Krenula sam da čitam sve moje tekstove u poslednje vreme, a nikada to ne radim. Samo napišem i pustim. I nekad komentarišem sa nekim ali ja ne čitam ponovo.
Prvo, valjalo bi češće da ih čitam čisto da ova glava shvati šta je sve prošla, šta je srce iznelo i koliko je hrabro.
U svemu tome nisam mogla da nađem bitan tekst na još bitniju temu: bulimija i anoreksija. Znam da sam pisala, znam da sam nekim ljudima pomogla, ali nekako je to bilo manje glasno nego bila koja tema u mom životu. A jedna je od najbitnijih. A kako sam se setila toga – tako što sam čula dve tinejdžerke kako pričaju o izgladnjivanju i od toga prave i šale, kao da se takmiče, koja je manje jela danas… Naježila sam se. Naježila sam seee!
I momentalno vratila u svoje iskustvo – sa bezbednog mesta.
Nisam sigurna koliko je to nešto o čemu se javno priča u Srbiji i koliko su ljudi svesni tih stanja, ali verujte mi, baš dosta ljudi pati. To su ljudi oko vas.
Da pojasnim:
Bulimija je stanje u kome osoba ima napade pretrpavanja hranom, uglavnom onom “comfort” s ciljem prigušenja određene neprijatne emocije, a onda seriju povraćanja.
Stanje je koje je teže utvrditi jer osobe uglavnom imaju normalnu kilažu i teško je uočiti obrazac.
Anoreksija je stanje potpuno izgladnjivanja i lakše je za primetiti jer osoba izbegava jela, naglo mršavi…
Ako pročitate više o tome, dobićete tačno objašenjenje. Koje je meni uvek bilo nedovoljno.
Naime, ja sam skoro 10 godina živela i sa jednim i sa drugim stanjem.
Krenulo je u gimnaziji. U početku stvarno misliš kao one dve tinejdžerke da je neka igrica, a onda shvatiš da si u začaranom krugu.
Uglavnom kreće u pubertetu, tinejdžerskom dobu – kada ti se telo razvija i kada nesigurnost udara na sva vrata. Ja sada znam da ako na sve to dete ne dobije adekvatnu podršku, nežnost, razgovore sa majkom – u problemu je.
Meni se to desilo. Mada mi nikad nije palo na pamet da krivim mamu ili bilo koga. Samo sam bila nesigurna i htela sam da budem još tanja. Ali sam morala i da se utešim. Slatkišima. I tako je krug počeo. Jedi. Povrati.
Ja sam bila od onih kod kojih je teško bilo uloviti problem, izgledala sam normalno.
A u meni ponor.
Jednog dana, posle 3-4 godine procesa, sama sam zatražila pomoć. Sećam se kad sam rekla prvoj drugarici. Bila je u šoku ali bila je uz mene. Postala sam svesna problema i znala sam da ću se izvući.
Doktor na studentskoj poliklinici me pitao da li imam dovoljno seksa.
Druga doktorka mi je dala neki sirup za želudac.
Onda sam uspela da dođem do jedne doktorka koja je najpoznatija u tom polju.
Ona mi je dala da pišem dnevnik ishrane i tablete da ne osećam ništa.
Pokušala sam obe stvari ali to mi nije bilo dovoljno.
U međuvremenu sam morala da saopštim i porodici i da i njih šokiram.
Mislim da nikada nisu shvatili šta je u pitanju, ali bili su tu. Koliko su umeli.
Ja sam sama rešila da odem u bolnicu, 2 puta, da naučim kako se jede i popričam sa devojkama u sličnim problemima.
Sad kad gledam – to je bilo tako hrabro! Na svoj rođendan sam se sama prijavila u bolnicu.
Tamo sam upoznala divne devojke ali ništa nam ti doktori nisu pomogli, jer smo mi znale da je uzrok nešto veće od tog tanjira.
Posle 2-3 godine pokušavanja sa tom vrstom doktora, krenula sam na psihoterapiju.
6 meseci posle psihoterapije – ja sam prestala da povraćam.
Posle prve seanse krenule smo da kopamo po onom dubljem od tanjira – po kanalizaciji moje duše. Naišli smo na hranu, ona se svarila, ali traume i emocije nisu. Na njima smo počele da radimo.
Već 7 godina radim sa sobom. Sa tom kanalizacijom. U međuvremenu je to postalo jedno lepo mesto, moje emocije su mi mnogo jasnije, nemam potrebu da ih zatrpavam hranom ili da izgladnim sebe do bola. Ponekad imam potrebu da kupim višak odeće, ali to ne boli nikog nego moj novčanik.
16 godina od prvog povraćanja – ovaj tekst kuca Jasna koja je zahvalna bulimiji i anoreksiji – da se nisu desile, nikada ne bih znala ovo što sada znam. Nikada ne bih zavolela svoje telo, prihvatila traume, oprostila.
Rad je u toku, biće ga uvek. Uvek će dolaziti “nove bolesti”, i to je prirodno kad rasteš u sebi.
To je moj zaključak. Ali verujem da mnogi nisu došli do istog, našli adekvatnu pomoć, uputili se u te dubine.
Želim da znate da pomoć postoji, da nije sramota reći, osećati se tako, da ništa nije pogrešno sa vama i da ste bezbedni.
A ja sam uvek tu za razgovor na ovu, ali i mnoge druge teme. ❤

%d bloggers like this: