Kad je previše, previše?

Još jedan maj u karantinu.
Još jedan dan kako završavam posao na istom mestu na kom i vežbam i odmaram i pišem. Home office. Fuck it.
I još jedan dan gde se obradujem što ne pada kiša pa eto, zahvalna sam što mogu da prošetam gradom koji je zatvoren već 6 meseci. Pokušavam da budem srećna što mogu, eto, u supermarket i u dm, bar lak da kupim. Sto peti, karantinski. Pa eto, promenim boju laka, jer to je sve što mogu… I izlazim napolje i M kaže kako treba da se radujem, još malo će letovanje, još malo i sve će proći. Možda budem mogla da idem na novi posao. Evo, stiglo je proleće, sreća je u malim stvarima. On to izgovara. Meni, masteru radovanja malim stvarima.
Ali ja shvatam da mi je veština oslabila. A da nisam primetila. U danima koji su isti. Ponekad anskiozni, ponekad sa mrvom nade, ali u suštini su čudni. Danas sam našla termin za to – languishing. Kažu ljudi učeni – nisi u depresiji, ali ne možeš ni da vidiš neku veliku radost.
I da, ja to osećam. I sada mi je već previše. I korone. I ove klime. I svega.
Sve sam faze prošla, i mira, i velikih uviđanja i sve mi je to trebalo i verovatno se ne bi desilo da nije bilo korone ali sada već prerasta u mučenje.
2,5 godine čekam na red da ovde počnem da živim. Pa onda vidim neće to biti skoro, pa mi kriterijum opadne, eto, samo proleće da dođe, ali evo, danas je sedmi maj, sneg je padao pre dve sata, sada greje Sunce, još me kosti bole koliko sam se smrzla sinić.. Ne, nemam snage da se radujem malim stvarima više. Činjenici da je cveće lepo i i da eto, možemo da se podružimo u parku. Ljudi koje sam upoznala ovde se uveliko odlučuju na povratak u svoje države ili odlazak u neke druge. Toplije. Humanije.
Juče je bio i Đurđevdan. Kući je bilo 20+ stepeni. Svi dragi ljudi su se okupili. Vazduh je bio topao. Sloboda je vijorila. Kao i uvek u selu. Ja sam bila ljuta na ceo svet. I sebe. I po stoti put se pitala – koja je cena odlaska? I da li moramo da je plaćamo? I to na teži način – pandemijski.
Ni tamo smo ni vamo. Vremenom se udaljavaš od svih najbližih, a na ovoj strani se ne dešava ništa.
Po sto šesti put se pomolim nebesima da mi daju snage i strpljenja, jer na sve ovo, mom bići je potrebno ovo iskustvo.
Plašim se samo da ću iz njega izaći kao potpuno druga osoba.
I ne znam da li da se radujem…

%d bloggers like this: