Udah izdah klinac palac

Da prostite.

Još jedno jutro u kome ja nešto jurim, da završim, obavim. Potpuno odsutna. Ležem na spravu za masaže. Devojka me pritiska i govori mi: opusti se, opusti se. Sve jače steže. Ona hoće da me opusti, ali ja se ne dam. Aman ženo, ja sam ti prvak u neopuštanju. (nećemo računati svadbe i ostale prigode, gde dušu opustim i ispustim od svega)
Trčimo sinoć telo i ja, svojevrsna meditacija, utvrđujemo sopstvenu snagu. Ja ispipavam granice, ali nežno. Radimo posle toga jogu. Sve možemo. Ali ležem u krevet, i umesto da se srušim od umora, kreće roj misli. Ne. Ne opet, mislim.
Noga mi nešto trne.
Pomislih: sve mi je džaba. Udah, izdah, kako sam naučila. Hajde! Uspevam da se umirim.
Pridižem se i zaključujem: nisam opuštena, ne pomažu mi ove tehnike, umorna sam.
Umorna sam od karantina, umorna sam od brda ljudi koji me opsedaju svakog dana, umorna sam od čekanja, prisećanja prošlosti i planiranja budućnosti, umorna sam od sadašnjeg trenutka iz kog zjapi praznina nepripadanja, od daljina i nezdravih blizina.
Ne mogu da udahnem, jer bih prvo da se isplačem, a onda da plešem negde pored mora do zore. Da spojim vodu i vatru i sebi. Pa da onda i udahnem i izdahnem.
I po stoti put zaključim: koliko god da je teško, nejasno i glistasto – ovo sada mi pripada i ovo je moj put.
Jednog dana ću se sa osmehom osvrnuti na njega.

%d bloggers like this: