Vozačka dozvola za hrabar život

Biciklu sam naučila da vozim jednog dana ispred stare seoske prodavnice kad me sestra Jelena pustila i ja sam samo shvatila da vozim sama. Koliko sam se moćnom tada osetila! Pomislih: moja ponika i ja – ma svet ćemo da osvojimo na ovim točkićima. Postala je moja najbolja drugarica. Svi su kupovali brzinke i modernije bicikle, ali ja sam baš bila ponosna na moju biciklu. Posle jednog pada završile smo i u lokalnoj pesmi. Uspele smo, reklo bi se. Ponika je i dalje negde kući. A ja sada imam njenu naslednicu – zove se Spring. Isto je skromna, i nismo osvojile svet ali značajno smo pedalale Nemačkom. Volim je. Priča o vožnji kreće sa njima. 2008 su me upisali na časove vožnje. Kao i sve moje prijatelje. Taman mad napunimo 18 godina, da možemo sa vozimo. To je bila lepa ideja, ali sumnjam da su neki ljudi ikada seli za volan. Tako da ona stavka vozačka dozvola kategorija B, u CV-u, je bukvalno samo reč. I ništa drugo. Ja sam negde izmedju. Da se vratim na učenje vožnje – imala sam strogog instruktora. Zvao se Pane. Svi su ga znali. Čuvena auto škola u Požegi. Pane je tokom vožnje uvek gulio pomorandžu, slušali smo Gibonija i njegove reči: Jasna, ti ćeš u životu raditi samo za kazne. Vrlo motivišuće. Pored dobre muzike, dao mi je i par saveta za vožnju koje sam ja shvatila kao životne. Jedan od njih je: nema razmišljanja kada kreneš da pretičeš. Sve ili i ništa. Odluka je doneta.
Vožnju sam položila iz prve. Drugi dan ogrebala far ispred kuće. Tata je rešio da nam kupi juga, zbog manje štete. Vozila sam ga jedno proleće u gimnaziji- udarila mačku. Svedoci nisu našli nieno telo. Bila je to čudna scena. Nedugo zatim se moja vožnja pretvorila u sezonsku vožnju- odlazak po maline kod baka koje nisu mogle da je doteraju na hladnjaču. Poneki odlazak u grad. I to je to. U Beogradu se nisam ni usudila da vozim.
Ipak, vožnja je nešto u čemu sam na trenutke osetila sopstvenu snagu, moć fokusa, sva čula u pripravnosti. Vožnja je nešto u čemu sam uživala, posebno kad sam sama. Zamišljala sam gde sve moj auto i ja možemo stići? Kakve pesme možemo pevati i poverovati samom putovanju.
Strah i sumnja u sebe su nam to oduzeli.
Posle X godina i jednog peha od prošlog leta, počela sam da razmišljam o vožnji ponovo. Da je vreme da se sretnemo opet ali ovaj put pravo. Počela sam da se raspitujem i za male automobile i zamišljam boju, pa izlete na koje mogu i ja nekoga da odvedem. Mogu sve da vidim.
Pre par dana sam konačno sela u auto. Naš i moj. Nisam smela da se okrenem ni levo ni desno. Sva sam bila ukočena i verovatno preznojena. Ali 80km sam prevalila. Preticala sam kad sam odlučila. Vozila preko 100km/h. Osetila da je to to. Verujem sebi. Putu. Životu.
Rekli su mi da je Pane umro – ali znam da gore negde ljušti pomorandžu i ponosan je.

%d bloggers like this: