Srbija kao dijagnoza duše

Uzmi sine ovo slatko od jagoda, od ove godine,vidiš kakve su.
Nadam se da ćete da se vratite opet kod nas, reče dama iz kafane, posle piva koje smo popili uz trešnje.
Kafa na stanici 100din.
U Ljigu smo dobili burek bez jogurta.
U istom Ljigu sam našla bonitop bombone koje mi kupovao deda Ljubiša kada sam bila mala, pri povratku sa struganja.
Mami su nikli krastavci i ruže nikad nisu bile lepše.
Na lokalnim radio stanicama se poručuju pesme za veridbe.
Vojvodina je prelepa leti.
Kod Miloševih stižu smokve.
Na splavovima je život.
Dragi ljudi dele lepe vesti.
Vazduh je isti. I svež i guši.
Nebo je najlepše u Tabanovićima, a gledala sam mnoga druga pomno.
Tata leže sa mrakom, ustaje uz prve zrake Sunca.
Krave stvaraju mleko.
Neka mesta se bukvalno urušavaju, druga bujaju od života.
Ljudi su smrknuti i na mukama, ipak, život pobedjuje.
Zvona zvone. Nikad ne znaš šta će dan života u Srbiji da donose.
Ali nikada neće biti glistast.
Pročitala sam opet kako je Balkan pravac u psihologiji.
Pa jeste, ali dijagnoza ima lek, a i naša je.
Apsurdno je, ali izabrali smo je.


.
.

%d bloggers like this: