Od avgusta prošle godine ja imam neki čudan bol sa leve strane, kod srca, oko rebra, šetajući. Bol se pojavio iznenada i tu je dugo. Preklopio se sa visokom anksioznošću i doveo me do toga da obilazim kardiologa i sve moguće doktore, alternativne i klasične. Svuda je odgovor bio: zdrava si, sve je u redu. Ovi alternativni su stidljivo objašnjavali da možda samo treba da odmorim. I da se opustim. You need to relax. Relax, please. Rečenica koju sam najčešće čula u ovoj godini. Kad bolje razmislim, to mi je govorila i moja porodica i dalje mi govore, govori mi Miloš, poneka drugarica. ZNAM da treba. Ali znam i da ne mogu. I u svemu tome sam ja znala da mene nešto dugo tu steže oko srca, da nešto iz mene hoće da progovori, ali strah je bio jači i ja sam tražila sledećeg doktora. U međuvremenu je i varenje počelo da me muči. Za to sam znala već od pre, da hoće od stresa, ali ove godine isto – prosvirao lonac. I na sve to, dosadila sam i Bogu i narodu, što bi rekli, sa svojim simptomima. Nema knjige koju nisam pročitala, saveta, ali ništa. Sve ispari. Ja sam na sve načine pokušavala da poklopim taj ekspres lonac u meni. Da ga začepim sa svih strana, da sam sebe ukuva, jer ja ne znam šta ću sa tom parom, šta ću sa tim što se unutra kuva. Ali on nije hteo, pa je zaboleo i leđa i creva i sinuse i štitnu.
Danas sam završila sa svojom fizioterapijom. Devojka je divna, pomogla mi je dosta, ipak, naglasila je – ili se opusti ili daj otkaz ili nešto promeni. Celo telo ti je napeto. Samo mislim: jok, nisam primetila.
Krenula sam na časove joge uživo. Učim sve od nule, kao da nikad nisam radila. Uredno odlazim svaki dan i jedini sam početnik u grupi. Prvo što su me pitali je bilo: da li znaš da dišeš? Iskreno rekoh: mislim da ne znam. I to radim na mišiće. Onda su mi pokazali i objasnili mi da tako treba da dišem ceo čas. Ništa mi teže ne pada. Imam osećaj da će mozak da mi eksplodira.
Na drugom času u salu je ušetala nova instruktorka, meni nepoznata. Vila, sa osmehom i kožom deteta i prelepom sedom kosom. Upoznale smo se i ona mi je opet ponovila za disanje. Kako sam udahnula treći put, moje telo je popustilo i pustilo. Suze. Osetila sam se toliko bezbedno sa svojim dahom, kao da do sad nisam dozvoljavala da izađe. Kao da sam prvi put udahnula. Plakalo mi se celih 1,5h. Na kraju sam završila seansu plakanjem. Plakanjem olakšanja. Umorila sam se od držanja poklopca na loncu, pa sam ga pustila da prošišti i onda da polako isparava, pa šta ostane. Polako otpuštam i bolove i sve što mi ne treba.
Proces je dug i osećam da tek biram sastojke koje želim u svom loncu.
Osećam da sam preživela, ponovo se rodila, iako sam vrlo živa svih ovih godina, ali sad bih baš da živim po meri moje duše. Zdrave duše. Nije lako, možda nikad ne bude, ali vredi pokušati.
Inače, danas sam videla da je instruktorka i ilustratorka, da idemo na istu vrstu terapije i da smo obe preživele traumu u detinjstvu.
Sve dolazi kad treba, a ja sam izgleda to osetila, zato sam i smela tu da pustim da lonac prokuva.
Jedno je sigurno – moja intuicija me nikad nije prevarila. I nikad više neću prestati da verujem sebi.
Pričam ti priču 