Tu, iza ćoška jedne sudbine

Hitam ja brzo ka metrou, kroz nemirno i konačno lepo, septembarsko veče.
Stižem na stanicu, kad voz ne ide, štrajk opet.
Zovem uber, piše: za 8 minuta dolazi Katip. Ok, nastavljam da gledam užurbanu omladinu i pitam se odakle im energija i odakle meni nedostatak iste. 🙂
Dolazi Gospodin Katip. U beloj košulji, auto miriše i sve je prečisto. Govori mi nešto na nemačkom, što već ne razumem. Ja izgovaram da slabo govorim nemački, on me pita je l’ govorim srpski, može i taj jezik?
Ah kakva radost! Uvek se obradujem našem čoveku kao da sam biser našla.
I priča meni Katip kako je Albanac iz Makedonije, kako je pobegao za vreme rata.
“Kakvu smo državu imali, Jasna”. Izgovara sa toliko tuge i žaljenja, da sam i ja istu osetila u grlu. Nastavlja da priča koliko nije hteo da ode i koliko je morao. Kako ne može da podnese ove ljude ovde, a mora. Kako nemaju ni radosti ni zagrljaja ni srčanosti. A opet živi sa njima, tečno govori nemački, radi tri posla / kao vozač, šnajder i sudsk tumač, jer mora. Sve to priča ne kao neko ko žali nad svojom sudbinom, već kao neko ko vrlo dobro zna kako je svet surov i kako moraš da nađeš način da preživiš. A on to radi na neki smiren i gospodski način. Tačno sam mogla da zamislim sa komom preciznošću i smirenošću šije odela.
Malo mene ispituje šta radim, zaključujemo da se radi samo za troškove i da nemaš ništa svoje. A i kako kad si na tuđem.
Ulazimo u ulicu i onda pokušava da mi objasni da se upravo naježio, jer je baš tu iza ćoška živela Sofija, njegova Germanka koju je voleo kad se doselio.
I kako ništa nije slučajno u ovom životu.
Stajemo, on mi govori da se pazim u ovom ludom gradu.
Ja njemu poželeh sreću, u životu, sa svim.
Izađoh. I mene prođe jeza, ali ona dobra.
Znam da ništa nije slučajno.
Ali isto tako znam da Katipa čuva njegova srećna zvezda.
Zahvaljujem svim zvezdama što smo rođeni gde smo rođeni.
Kao biseri, uvek ćemo se negde nanizati.
I sijati.

%d bloggers like this: