Šetnja integracije

Prošlu nedelju sam posvetila svojoj prvoj, organizovanoj, šetnji oko Berlina. To zovu planinarskom turom ovde, a ni P od planine. Nebitno, jer nije to poenta. Poenta je da sam na jednom četu firme od 150 ljudi, ja pozvala ljude na to pešačenje i dobila 4 prijave od kojih se jutros pojavio samo jedan kolega iz Indije.
Mene je jutros drmala trema kao da ljude vodim na Everest, ja, koja se mnogo loše snalazi sa mapom, ali dobro pamtim mrvice na stazi. Ustala sam, obukla opremu, 1h putovala vozom do početne tacke i stigla malo pre 11. U vozu sam mislila o svemu i svačemu, ali najviše o tome koliko volim vozove i koliko volim da idu i da ne staju. I da bih u vozu mogla obići svet. Meni je to meditacija, vozi me do sebe, a vozi me i gde god poželim. Setila sam se i svog prvog susreta sa Nemačkom pre 10 godina i koliko sam želela da vidim svet. Sad je svet došao u Berlin,čini mi se.
Elem, na stanici sam se našla sa kolegom iz Indije. Prvi put sam ga videla u životu ali pošto niko drugi nije bio voljan da ustane rano ovog jutra, mi se uputismo na turu.
6km šetnje, zlatnim danom. Jesen je ovde magična. Svuda je, ali ovde je očuvana, kao negovane dame. U svim bojama, miriše pirka i greje. U tom pešačenju sam uspela da saznam o Indiji više nego ikad do sad. Kako za 3 eura možeš da jedeš u najskupljem restoranu. Kako večina njih nikada ne vidi more jer je toliko daleko i nedostupno ako ne živiš na jugu. Kako ljudi jedva čekaju turiste i da su željni drugih kultura. Kako se jedan grad iseli svaki dan, u beli svet, ali kolega kaže: to kao iz bunara da uzmeš šaku vode. Ipak nas previše ostaje. Kako svi beže zbog čistijeg vazduha, posla na kom neće morati da rade prekovremeno, ovako mirnog vikenda, kulture i širine sveta. Ipak, veliki broj nikad ne vidi dalje od svog mesta. Na mnogo sam pitanja o Balkanu morala da odgovorim, i kako je to kada pada sneg, i šta je naša hrana i kako mi živimo i zašto mi bežimo i koliko je prelepo i koliko ljudi odlaze ali mi nemamo bunar, već baru koja hoće da presuši. Kaže kolega kako je video da je prelepo, kako bi da upozna naša sela. Ja kažem da je moje selo od 100 ljudi, on kaze da je njegovo od 10000. Ja kažem da smo mi divni ljudi, ali kao krompir, na nezgodnom mestu nasadjeni – on priča o ratu sa Pakistanom. I tako, kilometar po kilometar stigosmo do kraja ture, a ona se ni manje ni više završil kod restorana Sarajevo! Ponudila sam odlazak u isti, naručila ćevapčiće i pitu sa sirom, dve turske kafe. Pokazivala kako se kafa sipa, jede rahatluk. U sred Nemačke, ja čoveku iz Indije – dočarah Balkan Uz sve to, nismo se izgubili i kući su svi došli čitavi.
Vraćam se vozom kući i mislim – nije li to poenta migracije, da se integrišeš ali da nikad ne zaboraviš odakle si i da budeš taj advokat otvorenog uma, vodič, svetlo svog naroda i roda! Jer možda tako ona bara dobije smisao. I je l’ sam ono ja studirala turizmologiju?

%d bloggers like this: