Prva pomoć

Prva pomoć? Šta vam padne na pamet kada čujete taj termin? Previjanje rane, oživljavanje, gaza, zavoji. Sve što može zaštiti i spasiti naše fizičko zdravlje.
A šta sa mentalnim?


Ja u ponedeljak završavam obuku Prve pomoći za mentalno zdravlje. Nisam znala da takva obuka i postoji do nedavno, kada mi se na poslu otvorila prilika da se prijavim na trening i budem neko ko možda nekome sačuva život.


Kao neko ko je dugo u toj temi i ko se svojim mentalnim zdravljem bavi stalno i na male načine pokušava drugima da pomogne – neke činjenicce su mi ipak bile poražavajuće.
Sama definicija mentalnog zdravlja – da to nije odsustvo dijagnoze, već dobro stanje našeg duha koje može da podnese razne nedaće, mi je bila kao hladan tuš. Zastala sam i razmisila da većina ljudi danas ima siromašno mentalno zdravlje. I nije ni čudno što je tako, svet deluje kao velika atomska bomba, ali poražavajuća je statistitka i koliko ljudi ništa ne uradi sa tim. To je kao da ti je baterija stalno na minusu i na tome preživljavaš. A nije poenta preživljavati, već živeti.
Poražavajuća mi je činjenica koliko ljudi dnevno, samo u UK, izvrši samoubistvo. 17! A na sve to, ti ljudi nikada i ne zatraže pomoć.
U sred predavanja, koje je trajalo 9h, mene je uhvatila takva anskioznost i srce je počelo da mi lupa i onda sam samo rekla grupi: ja se mnogo plašim, strašno mi je da slušam ovo, strašno mi je ako ne budem prepoznala da nekome treba pomoć, strašno mi je što sam ja preživela i izborila se sa svojim demonima, a neko možda neće… Ta moja Gandijevska empatija me slomila. I samo sam počela da plačem, pa sam dodala: baš zato što sam ja preživela, što sam bila ”dole” ja želim da pomognem ljudima da poveruju u svoju snagu i radost života. Zato sam ovde. Teško mi je ali mogu da pomognem. Žena koja je trener i koja je isto prošla svašta, samo se nasmešila i rekla: to je jedini način na koji i možeš da pomogneš. Kroz svoje iskustvo. Ti zatvaraš jedan krug. Budi ponosna. E to me tek raznelo / na papiru sam videla šta sam sve prošla da dođem do toga da sam dobro, čak i kad me šibaju oluje. I u tom trenutku sam osetila svu moguću zahvalnost prema životu, koji me čuvao, koji nisam napustila i koji obožavam.


Dobiću sertifikat na kome će pisati da mogu da dam prvu pomoć nečijoj duši. Meni je to sve. Davanje je moj poziv. Nema više veze u kom je to obliku.

%d bloggers like this: