Skadarlija

Moj prvi susret sa Skadarlijom je izgledao tako što je tata išao da pita konobare iz Tri Šešira da ga puste da autom uđe u ulicu i istovari moj radni sto, jer počinjem da studiram u Beogradu.

Bio je sunčan dan, septembar i vazduh je mirisao na novo. Na kraj i početak. Sećam se da su mi ljudi govorili da sam srećnica jer živim u centru centra i to pored kafane! Tad još nisam bila svesna svoje merak duše pa mi ta činjenica nije mnogo značila. A i prilika da živim tu je došla neplanirano i nisam baš uživala što živim u tako staroj zgradi, koja nema grejanje, a ni mamin šporet.


Svakako, taj dolazak u Beograd je za mene bio ogromno olakšanje. Kao da sam dobila prostor da dišem konačno, da osećam sve što osećam i da se to kotrlja. Tek tad sam shvatila kako je mala sredina iz koje sam krenula tu, mene oblikovala na sve moguće načine. Ali nada da mogu da se oblikujem i po svojoj želji rodila se baš u tom Beogradu, u Skadarliji.


Tu godinu života u boemskom kvartu, moja duša je bila obojena boemskim emocijama, a da nisam bila ni svesna. Duboko, nesrećno zaljubljena – mogla sam u kafani napisati silne tužne pesme. Nažalost, pare za kafanu nisam imala, nisam čak ni znala da pisanjem mogu da se izrazim – tako da sam bolovala u krevetu. Uz to, brzo sam shvatila da sam promašila fakultet pa sam i ozbiljno razmišljala o povratku kući – hvala Bogu otac mi je rekao da nema nazad i da mogu samo da upišem još jedan fakultet. Nisam to učinila, ali našla sam načine da život postane zanimljiviji.

KST i svaka žurka u studentskom domu – redovna destinacija svih nas iz provincije. Kalemegdan i okolina – svaki čošak sam znala u detalj, i gde je najbolja palačinka i klupica za bleju i tad je Beograd još bio mesto u kome moze da se diše, da se šeta i istražuje. Za mene je bio čovek u kog ne smem da se zaljubim, a duboko u sebi sam znala da hoću. Samo sto je te prve godine bio simpatija i nisam imala vremena da ga zavolim. Taj stan u Skadarliji je poceo da miriše na prženice, palačinke i male kućne žurke. Preko leta zvuci tambure su nas držale budne do jutra. Često sam mislila – ko su ti ljudi što slave tu svako vece? Šta se slavi? Ko su ti stranci? Da li cu ikada da odrastem i budem jedna od njih?


Decembar 2021. 12 godine kasnije – stojim ispred Tri Šešira. Čekam jednu Milicu i gledam u prozor svog prvog stana u Beogradu. Ne osećam nista prema njemu. Previše kratko je trajalo u odnosu na večnost. Ali gledam u kafanu i shvatam da sam ja ta odrasla osoba koja će sada tu da slavi poznanstvo sa magičnim zenama, život i sve ostalo. 12 godine kasnije ja sam osoba koja ima sta da slavi. Život mi je postao samo lepši i ispunjeniji od tog trenutka. A prošli smo trnje i kamenje taj život i ja. Ja sam sada osoba zaljubljena u sopstveni život. Ja sam odrasla osoba koja itekako razume boeme, pesnike i rado će dati sve pare u kafani. Hvala tati sto me doveo tu. Hvala meni koja je krenula u sve(t).

%d bloggers like this: