Oduvek sam volela vozove. Ima nešto meditativno u tim vožnjama. Baš kao i misli, prolaziš kroz različite krajeve, ali ne vezuješ se za prizore, već silaziš samo tamo gde si se i namerio.
Od kada živim u Berlinu, redovno koristim vozove za transport po gradu. Da l’ podzemne, da l’ ove iznad zemlje. I uvek uživam, posebno kada idem u udaljene delove grada.
Nekad slušam muziku, nekad posmatram ljude. Primećujem, ne vezujem se. Nekad se i inspirišem. Nekad se začudim da sam tu i da se uopšte vozim u metrou. Nekad i promašim stanicu. Nekad i volim da promašim stanicu, pa se nađem na nepoznatoj teritoriji.
Sad neki dan sam kupila kartu, sela u voz i uživala u vožnji. Pomislila sam kako ima nešto veličanstveno u tome kad platiš kartu da bi stigao na određeno mesto. Veruješ vozaču da će da te dopremi do željene destinacije. Destinacija je nekad ono što si želeo, nekad i nije, ali je avantura.
Tako i život. Svakom odlukom mi kupujemo kartu za određeno iskustvo. Neka su nam preko potrebna, neka smo možda mogli i da preskočimo, ali jedno je sigurno – mi smo ti koji kartu kupujemo i u voz ulazimo.
Pažljivo birajmo destinacije. I verujmo životu da će da nas dopremi gde nam je potrebno.
life, lens & tales 