Nedelja je. 8. januar i drugi dan Božića. Tradicionalno slušam Merlina i njegov Božič. Osim Badnjaka na stolu, ne bi se moglo reći da je Januar i ovaj praznik.Berlin je tipično siv i oni su njihov Božić ispratili. Što se da primetiti po gomili odbačenih jelki po gradu.
Naš Božić se slavi ovog vikenda. Kući prijavljuju sunčano vreme, pečeno prase, pogaču… Ovog Božića sam daleko od toga. Ipak, juče dok sam pravila česnicu i nespretno pokušavala da je ukrasim, prošlo mi je kroz glavu: hej, možda ovo nije najsavršeniji Božić ikada, 1200km sam udaljena od svoje zemlje i definitivno neće biti isto, ali ja slavim ovaj Dan. I hiljade i hiljade ljudi, širom sveta, koji možda nisu sa svojim najbiližima, slave ovaj dan.
Crkva je sinoć bila puna. Kupovao se Badnjak, kupila se slama, tu je bio i Vladika. Tu je isto bio neki meni blizak – moj narod. Goga. Zapalili smo sveće, pomolili smo se za još jednu godinu i više nego ikada za snagu i ljubav. Nešto mi se čini da će nam trebati. Božić je. I slavim ove Dane. Jer vera ne zna za granice.
Jer vera nas jedino može očuvati ovako raštrkane i udaljene od ognjišta.
Srećan Božić. Hristos se rodi.
life, lens & tales 