Pre 4 godine, na današnji dan, probudila sam se u novom domu, 1200km udaljenom od onog iz kog sam ispala i sa odlukom da počnem novi život daleko od svega poznatog. Bog zna koliko mi je ta odluka teško pala ali srce je bilo zaljubljeno i nisam ni pomišljala da odustanem. Berlin nas je dočekao bez Sunca i sa mnogo hladnoće ali imala sam kutak i sve je delovalo nestvarno. Nove ulice, ljudi, jezici. Sve ono o čemu sam i maštala kao mala. Isti Bog zna koliko sam patila što svemu tome nestvarnom nisam mogla da se radujem kako dolikuje. Imala sam ogroman otpor i prvi periodi polu-depresije su se javili sa tim otporom. Sve me podsećalo na period kada sam iz mog sela morala da krenem u gimaziju. 11km udaljenu od kuće. I to je za mene bio šok. A tek 1200km. I to je sve doživljavala osoba koja je na fakultetu živela za putovanja i koja i danas želi da obiđe svet. Ali jedno su putovanja, a drugo je graditi život u novoj zemlji. Zemlji koja je mojim precima donela toliko toga lošeg i zemlji zbog koje sam imala velike košmare kao mala, a da nisam znala odakle su.
Ipak, posle donete odluke nije bilo nazad. Samo je Miloš znao koliko puta sam rekla: ajmo kući. Posle svake emisije iz Srbije, svake pesme, uspomene, važnog datuma. Ipak, nismo se vratili. I nećemo zajedno.
Krenulo je i građenje života. Novi posao. Novi prijatelji. Ali sve to sa velikim strahom da ću biti zaboravljena tamo kod kuće, pa sam onda za svaki dolazak u Srbiju bila pod ogromnim stresom da moram sa svima da se vidim. Morala sam sebi da dokažem da ja i dalje mogu da očuvam taj život tamo, dok gradim novi. Malo li sam znala i mnogo li sam sebe namučila sa tim. To je bilo neizvodljivo. Imati život na oba mesta. Ipak nije bilo nemoguće zadržati prijateljstva koja vrede. Ona su rasla kako sam i ja rasla. Neka su malo iščezla, neka su se obnovila, tako da posle 4 godine mogu da kažem da i dalje imam sve svoje prijatelje u Srbiji. I život u Nemačkoj.
Da nastavim. Kako je krenuo posao, jedan, drugi, treći krenula je još jedna faza otpora. Naučena da izgaram na poslu, brzo sam i pregorevala. Mislila sam da posao mogu da obavljam najbolje i najjače što mogu i to je dovoljno. Brzo sam shvatila da jeste ako hoćeš sa posla u bolnicu. Počela sam da učim kako sebe da zaštitim, kako da radim pametnije, ne više. To je nešto što me u Srbiji niko nije naučio. Ali ovde jeste. Sistem je takav. Počela sam i da biram poslove i okruženje. Nekad manje, nekad više uspešno, ali svako isksutvo je donelo upravo to – ogromno iskustvo. I nema nazad.
Poslovi su doneli i dosta prijatelja. Od Srbije do svih mogućih država ovog sveta. I to je jedno od najvećih bogatstava ovog dolaska. Sama činjenica da sam toliko divnih ljudi ovde srela i da su ta prijateljstva tako negujuća i jaka – ispunjava moje srce ogromnom toplinom i zahvalnošću. I sa tim – nema nazad.
Prijateljstva su donela i nove hobije, otkrivanje novih mesta, radionica, radnji. Nekad stvarno idem tako ulicom i pitam se da li sanjam i da li može da bude tako lako?
Ipak sva ova iskustva su obojena velikim i dubokim unutrašnjim borbama. Borbama sa sobom, sa strahovima, sa željom da pobegnem, sa maštanjem o lepšim mestim, glavom koja stalno misli da je sve što nije sada i ovde – bolje. Obojena su i razdvajanjem, gubitkom prvobitnog doma, ogromnom panikom da dom nikad neću naći. Da nema ni napred i nazad. Da sam zaglavila. Za sve to sam krivila Berlin. Taj dan kad sam rekla DA svemu ovome.
Ali život se nije dao – nije popustio. Uz ogromnu podršku ipak me i dalje zadržava ovde. Čuva me, neguje me. Vodi do dobrih ljudi, gura me napred, u strah, u najgore dubine. Da ih prođem i poverujem u sebe. I danas, posle 4 godine, mogu reći da mi je Berlin doneo baš to – sebe. Sebe, devojčicu iz Tabanovića koja je uvek želela da vidi, čuje i oseti svet van sela. Devojčicu koja se užasno plašila i i dalje plaši tog sveta i svega što on može da joj donese.
Berlin mi je doneo sebe u sada i ovde. Nema nazad i nema napred bez mene u sadašnjem trenutku. I kada stvari tako postavim, Berlin nije bio moja ogromna prekretnica, Berlin je samo jedna staza u mom životu za koju sam se odučila. I ne postoji život pre i posle Berlina, postoji samo moj život.
Hvala čukundedi i pradedi što me odozgo čuvaju ovde. I hvala Berlinu. Ova staza će još da traje.
life, lens & tales 