U nedelju sam prvi put u životu napravila punjene paprike. Mama mi je uredno ispisala recept na papir, koji je seka je poslala porukom. Ja sam uredno otišla u market i kupila sve neophodne sastojke. 6 paprika, luk, meso, začine. Nisam našla vegetu, što je mami teško palo, ali meni nije. Sama činjenica da JA pravim punjene paprike i to za sebe, donela mi je ushićenje i mali osećaj ponosa. Posle doručka sam, prema receptu, krenula da ih pravim. 3h kasnije moje paprike su se krčkale. 5 crvenih, jedna žuta. Mirisale su na dom i na nedelju. Ipak, ja sam bila sama i spremila sam ih za sebe. Ispale su savršeno, nije što su moje. Kasnije sam shvatila šta je tajni sastojak.
Danas sam pojela petu papriku. I dalje je ukusna. Dok sam je jela pitala sam sebe kako to da ih do sad nisam pravila? Pa uopšte nije teško? I ko je rekao da ja ne umem da spremam hranu? Kad mi uglavnom uspe sve što pokušam?
Onda sam shvatila da nije ni bitno ko je rekao i što nisam mogla da ih napravim pre. Jer nisam mogla. Pre nego što sam poželela da svoje paprike napunim ljubavlju. Za sebe. Meni su one bile potrebnije nego bilo kome drugom. Gladna sam paprika punjenih ljubavlju. Gladna sam negovanja same sebe. Ali onog najnežnijeg. Onog kao iz Biblije: ljubi bližnjeg svog kao sebe samog. Ja sam sebe retko ljubila, valjda zato nisam mogla da spremim paprike za druge. Ali evo, sada jesam.
Za početak – hajdemo ispočetka.
Pričam ti priču 