Koji trag bi ti da ostaviš?

Pičvajz. Tako bih opisala svoje svedočenje trenutnim dešavanjima u svetu, u ovom životu, na ovoj planeti. Svedočenje je i prava reč koja opisuje moju ulogu u svemu ovome. Na momente imam osećaj ili da sam naglo odrasla pa konačno ugledala jasno sve boje tog istog sveta, bez ulepševanja, ili da sam ispala iz neke druge galaksije. Mislim, nemojte pogrešno da me razumete, ja sam odgovoran član društva, radim svojih 40 sati sedmično, uredno plaćam račune i porez, ne prelazim na crveno i svako bi rekao da mi odlično stoji ta uloga. Ali ja znam da je veći deo mene posmatrač. I neko ko sluša.

U poslednje vreme slušam Radio Beograd po ceo dan. Mislim da nikad nisam bila više informisana. Svakakvih zanimljivih stvari možete čuti tamo. I učenih ljudi. I onih malo manje otesanih. Tako znam i o ratu, i o Kosovu i o inflaciji, i kako je mleko opet pojeftinilo i kako smo prvi po toj i toj bolesti… Ništa ohrabrujuće, ali mi je srcu milo kada znam da moje jutro u Berlinu počinje vestima iz mog Beograda. Osećam povezanost i svi ljudi koje volim su instant bliže.

Kada ne slušam radio Beograd, slušam Nemačku realnost. Posle skoro 3 godine, od danas više ne moramo da nosimo maske u prevozu! Zar to nije razlog za slavlje?!!

Isto tako, 3 godine od početka pandemije i tačno 3 godine od kada sam na poslu krenula da zapošljavam ljude iz celog sveta. Bog zna koliko sam intervjua odradila sa ljudima željnim života u ovoj zemlji. U Obećanoj Evropi. Firme koje su (ko zna čije pare ko zna kojih investitora) i šakom i kapom plaćale samo da dovedemo bilo koga ko zna da radi posao. Nema veze odakle i koliko se čeka za vizu. I onda su tako čitave porodice napuštale život da dođu da rade u: internacionalnom, modernom i kul okruženju – kako svaki oglas kaže. Mislim prva sam jedna od tih. Ali meni nikad nije bio prodat San o Nemačkoj. Evo 3 godine kasnije, počelo je da bude kao lutrija kada ćeš dobiti otkaz. Odjednom više nikome ne trebaju svi ti ljudi, sa svih strana sveta. Šarena laža se pretvara u jednu odvratnu kost bačenu pred ljude. Od nje mogu samo da oglođu prava koja su im data kao građanima ove države (bar to ovde funckioniše). Ali verujem da će veliki broj ljudi morati da se vrati kući ili da radi lošije plaćen posao.

E sad, ja to sve posmatram i posmatram i ljude oko sebe. Kao na Titaniku, svi se grčevito držimo tih poslova, koje danas imamo, sutra nemamo, grčevito se držimo i za obećanja drugih ljudi koji danas kažu jedno sutra drugo. Grčevito se držimo tuđih odobrenja koja uglavnom i nemaju veze sa nama jer ti nas ljudi i ne vide zaista. Grčevito se držimo tog našeg bega od matičnih porodica, od nesrećnog detinjstva i uporno jurimo dalje da bismo ostavili trag i uspeli tamo negde. A sve okolnosti nam govore da ništa od toga i ništa nama bez nas samih i bez povratka na fabrička podešavanja. Šta god ona bila za bilo kog od nas.

Sinoć sam gledala film Banshees of Inisherin. Glavni glumac nije znao ko je bio Mocart, dok mu je bivši prijatelj objašnjavao kako nema vremena da se druži jer mora da stvara. Nešto veiko za ovo života. A on nije znao ko je Mocart jer mu je najvažnije bilo da sa ovog sveta ode kao fin čovek.
Dok posmatram svet oko sebe mislim da ni ja nemam većih želja osim da budem dobar čovek, napišem koju priču, pomognem koliko mogu. Ovde i sada. Jer ne verujem više u šarene laže “onih koji znaju bolje”. I ne verujem da postoji Obećana Zemlja osim tla koje sami oblikujemo svojim koracima.