“Kako se osećaš?” Pa mislim da mi je malo dosadno. Onako, uopšteno, dosadno. “Molim?! Kako to misliš? Odakle to sad? To nikad nisi rekla do sad, a ni pomislila da kazeš? Plaši me to što govoriš. Šta ćemo sad ako je tebi dosadno?
Ovo je mali unutrašnji dijalog koji sam nedavno imala sa sobom. I da budem iskrena, ovu Jasnu koja je pitala Jasnu kako se oseća, odgovor da joj je dosadno je uplašio. Ali svanuo je novi dan i nisam mnogo mislila o tome. Ipak, osećaj je ostao tu negde u telu. Nezaboravljen, naravno.
Jutros sam se probudila i pročitala, bez pauze, sjajan članak iz 2014! I samim tim otkrila još sjajniji Waitbutwhy sajt. Osećaj koji sam imala podsetio me na osećaj koji sam imala u januaru slušajući gostovanje Daniela Mate-a, sina čuvenog Gabora Mate-a, pisca, doktora, psihoterapueta koji se bavi psihosomatikom i koliko nam trauma oblikuje život, zdravlje i društvo.
U oba slučaja, slušajući to gostovanje i čitajući jutros, ja sam osećala kao da se sva moja dečija, iskonska radoznalost hrani. Da bih mogla satima sedeti, čitati i slušati ove ljude i da bih mogla zaboraviti da treba da pijem vodu, piškim, jedem, dišem. Isto se zapravo dešava kada pišem ovde. I zapravo to su momenti moje meditacije, i to su momenti gde mi reč DOSADNO nikad ne bi pala na pamet. Ali u tome leži caka i odgovor na prvi deo ovog teksta. Kako sam to došla do stanja da mogu da kažem da mi je gomila mojih uobičajenih priča, sadržaja, dešavanja postalo dosadno?
Pa lepo. Očigledno počinjem da shvatam da je do sadržaja. Sadržaja mojim međuljudskih odnosa, mojih navika, priča koje ponavljam svaki dan, informacija koje konzumiram. Nešto mi više nije zanimljivo. Meni, Jasni, koja je (lečeni)people pleaser ili ti udovoljavač ljudima, i neko ko je naučen da ne se ne buni mnogo i da još i u najglupljim i toksičnim okruženjima nađe smisao i opravdanje, više to nije zanimljivo. I valjda me zato ova reč DOSADNO uplašila. Jer dosadno znači da mora da se pronađe novo zanimljivo ili da jednostavno ono čime sam okružena više ne ispunjava moju dušu. Ovog malog istraživača u meni više ne može da zainteresuje isti sadržaj koji konzumira poslednjih 15 godina. Istraživač želi nove prostore, nove mirise i poljane. I u svakom slučaje bez laži i maniplucije. NO BULLSHIT.
Ova jedan tekst i jedan video su samo primeri koliko je moja duša žedna. Ali VAŠA duša može biti žedna na različite načine. Zapitajte se da li vam je DOSADNO i šta je uzrok tome? Da li u vašem životu postoje predeli koje ste prerasli, priče koje su prežvakane i navike koje više ničemu ne služe?
To nije poziv na drastične promene. Ne morate da se odselite na drugi kraj sveta zbog toga ili ofarbate u zeleno ili šta god ljudi rade kad im je dosadno. To je samo poziv da pregledate sopstvena prostranstva. Gde fali vode, a gde malo Sunca, gde se možete zaigrati sa sobom, a gde zapevati. Budite svoja planeta.
P.S. U ovom postu se ne odričem stvari koje mi nikad neće dosaditi, i važno je da ni vi to ne radite: palačinki sa kajmakom, turske kafe, sevdalinki, mirisa ajvara i ostalih malih ostrva moje planete.
Pričam ti priču 