Od kada sam, pre 20 godina, prestala da igram fudbal i razbijam cevanice drugarima iz razreda, svaka moja sportska aktivnost je bila solo. Na to su dosta uticale gimnazija i moja sramežljivost u kombinaciji sa astmom. Tako da je jedno pet, šest godina sport bio nepoznat pojam za mene. Onda sam se kroz planinarenje, penjanje, polako krenula vraćati sportu, ali kao što rekoh, u solo verziji. Kada sam počela da analiziram sebe i svoje granice, aktivnosti gde to radim po sopstvenoj meri, su postale deo života. Malo trčanje, malo joga, malo pilates i malo raznih drugih aktivnosti koje ne moraju da me stave u kalup gde moram da kažem: ja sada treniram to i to. Za moj mentalni sklop to je uvek zvučalo kao dosta pritiska za nešto što treba da ti otkloni pritisak. Tako da ovih 5 poslednjih godina, od kako, manje više, stalno nešto treniram, ja i dalje ne mogu da kažem: to je moj omiljeni sport. I dalje izgovaram samo: ja treniram....
Ipak, prošle godine mi se neplanirano u život ušunjao jedan sport o kome pre toga ništa nisam znala. Badminton. Prvi put kada sam otišla da igram, nisam znala ni reket da držim kako treba, ni gde treba da se pomaknem, ni šta je levo ni desno. Užasan osećaj za nekog ko je perfekcionista i ko misli da na teren treba da dođe kao šampion, sa predznanjem. Sećam se da sam prvih nekoliko puta dolazila tu i kao igrala, dok su mi drugi govorili šta da radim. Imala sam sreću da su ljudi tu dolazili da se opuste i niko mi nije zamerao što je svaka moja sledeća igra bila kao da sam prvi put čula za nju. Jednostavno, neki deo mog ega koji je ostao ubeđen da je nesposoban za grupni sport i sport uopšte, nije hteo da sarađuje. I dolazio je na teren, telom, ali duhom ne.
Tokom jedne od mojih nedavnih ličnih transformacija, odem ja na badminton i opet ista priča. Ne znam kako da serviram, gde je levo, desno. Ljudi oko mene i dalje fini. Mogu tako još dugo da dolazim i da ne naučim ništa… Pomislih. E baš tad je nešto u meni čvaknulo i reklo: e nećeš. Ima da igraš. I da igraš zaista. I ok je da ne znaš. I nisi sama na terenu. Odmažeš i svom partneru. Ovo je timski sport. I ceo taj dijalog u meni se desio na terenu. I krenem ja da igram. I evo već treću nedelju za redom ja odlazim i igram. Posle godinu dana, krenula sam ispočetka. Ali da igram.
I tu sam shvatila koliko sami sebe možemo da sabotiramo i da odlično glumimo da igramo određenu ulogu u životu, čak možemo biti dovoljno smeli i da kažemo: ja treniram to i to, ja sam pisac, ja sam fotograf. Ali zapravo sve to jesmo tek kad smo u potpunosti na terenu, u materiji. Dok je teško, dok padamo i ustajemo. Tek tada počinju prava igra i rast. A i strast.
A uvek možemo i da ostanemo na klupi.
Ja sam rešila da ovaj put igram.
I za sebe i za druge.
Pričam ti priču 