Hajde sad iskreno -čim čujete ovu reč, ili je pročitate, da li znate na šta mislim? Na neku dijagnozu? Na nešto čime etiketiramo neke ljude? A ako je prevedem na “naški”- to znači: povećana osetljivost. Kako vam to zvuči? Da li kao slabost, nešto što mora da se zaštiti, feler? Da li ste opazili slične ljude u svom okruženju?
Ako su vam svi odgovori na ova pitanja potvrdni – u redu je. Tako uglavnom biva. I ja sam prva imala neku vrstu osude prema izrazito osetljivim ljudima. Nešto mi je tu bilo slabo. Iako nikada to nisam rekla glasno.
Najgore od svega što je prvi hipersenzitivac kog sam ikada srela upravo osoba koja ovo piše – JA.
Hmm. Hmmm.
Danas, kad razmislim malo bolje, pitam se kako sam mislila da se ne rodim kao osoba koja toliko oseća, kada sam izletela iz maiminog stomaka, kao prvo dete, u njenoj osamnaestoj godini. Pa ja sam želela da se rodim. I to baš kao najnežniji cvet u brdovitim Tabanovićima.
Primetila sam ja od malih nogu kako mnogo više pridajem pažnju stvarima koje drugi i ne primećuju. Od energije koju su ljudi koji su dolazili u našu kuću, donosili, do pamćenja najsitnijih detalja i iz sna i iz jave, preko mirisa, boja, zvukova.
Ali mislila sam, tad kao mala, da je to svima prirodno. Sve dok nisam odrasla. I shvatila da ne vidimo svi boju neba u istoj nijansi. Da je moja boja mnogo intezivnija i da to može znatno da promeni moje raspoloženje, dan, sat. Shvatila sam i da ne osećamo svi isto kada u prostoriju ušeta osoba čija energija je zaglavljena. Mene uglavnom zaboli stomak. I nikad me ta bol nije prevarila. Shvatila sam i da ista melodija i miris ne vraćaju sve ljude u prošle živote, u sećanja za koja nisi ni siguran/a da su se desila. Mene ne da vraćaju, ja proživim sve te živote u sekundi. Shvatila sam i da moja šetnja ulicom ne može da bude samo šetnja. Jer svaki kutak, zvuk, prizor u meni kreiraju novu priču. Mogu da se probudim najlošije volje i da izadjem napolje i čijem zvuk vetra ili ptice i da se opet rodim. Isto tako u sekundi može da me preplavi neka nemoć. Sva bol ovog sveta. I da ne znam šta sa tim.
I sve to je mnogo teško uklopiti u svakodnevni život kada oko tebe ne postoji niko sa kim možeš da podeliš taj osećaj.
Hvala Bogu na terapiji i internetu, koji su otklonilo sve moje sumnje da sam sama i sa dijagnozom.
Ako je cena da svet osećam ovako kako osećam, etiketa “previše oseća”, neka mi se naplati duplo.
Jer ne znam da li bih želela i mogla drugačije sad, čak i da mogu da biram.
A izabrala sam.
Pričam ti priču 