Osvanula je još jedna subota. Sedma subota u ovoj godini. Sada već imam osećaj da je 2023. tu i taj osećaj vremensko-prostorne zbunjenosti koju donosi Januar, je daleko iza mene.
Ako bih morala da rezimiram šta sam to uradila za prvih sedam sedmica ove godine, sve bi stalo u dve reči: prigrlila sebe. I tek sad shvatam da to nije samo otrcana fora pozitivne psihologije, svake druge objave na društvenim mrežama ili nešto što čuješ na terapiji. To je, jebeno, najteža stvar koju možeš da uradiš. Za nekog ko veruje u Boga, shvatila sam da sam dugo kršila jednu od najvećih zapovesti: voli bližnjeg svog kao SEBE SAMOGA. Ovo SEBE SAMOGA je za mene uvek bilo apstraktno. Šta to znači? Uvek sam mislila da je to ako dozvolim sebi da si ugodim, posle velikog zamora od ugađanja drugima. A to što sam jako imala želju da ugodim drugima i umanjim sebe i sve svoje želje i sakrijem i mračne i najsvetlije strane sebe, je bilo uglavnom jer mi je trebala ljubav. Sva ljubav ovog sveta. Koju, nažalost, drugi nisu mogli da mi daju u meri u kojoj mi je bilo potrebno i na način na koji mi je bilo potrebno. Nisu mogli jer praznina zbog nedostatka ljubavi prema sebi je bila toliko ogromna, da je ništa i niko nije mogao popuniti u potpunosti. Do mene same.
Najapsurdnije je što sam ljubav prema sebi počela da pronalazim kada sam dozvolila da se moj krater neispunjenosti, strahova, nedostatka nege, otvori toliko da sam mislila da će da me proguta. Ceo decembar sam hodala sa otvorenom, živom ranom. Svaki dan je bio gledanje u tu ranu. Bože, toliko je mraka i uplašene Jasne bilo u njoj. Na momente sam mislila da ću da poludim od tolike količine suočavanja. Toliko je bolelo. Budila sam se u vodi dan za danom. I to kada sam uspevala da spavam. Sve dok jednog dana, po buđenju, nisam u sebi osetila čitav, novi sloj ljubavi, koji je toliko jak da je uspeo da obgrli moju ranu. Plakala sam ceo dan tog dana dok sam zamišljala taj sloj ljubavi kao okean u kom ima mesta za sve delove mene. Sećam se, tog dana sam zapisala u dnevnik: okean ljubavi. To sam ja, ili moj anđeo čuvar.
Posle te spoznaje, na psiho-fizičkom nivou, bilo mi je lakše da smestim svaku novu spoznaju o sebi. U okeanu ljubavi je bilo mesta za nju. I biće mesta zauvek za sve delove koje tek treba da otkrijem.
U fizičkoj realnosti, ta spoznaja mi je donela učenje o zdravoj disciplini, bolje znanje kada mi treba odmor, kada mi je nešto previše, kada me nešto povređuje čak i kada ne znam razlog, kada moram da se izolujem, kada mogu da eksperimentišem i igram se. Donela mi je autentičnost i spoznaju i da sam nesavršena – to ipak samo ja. Da sam centar svih svojih odluka, odnosa. Da nema meni meni bez mene. Da sam stvarno kao takva, sebi najvažnija. I da tek onda mogu da gradim zrele i zdrave odnose, onakve kakve ja želim sa ovim stepenom svesti.
Rađanja sebe su nešto najteže što može da vam se desi. Ali jednom kad prihvatite da su to karte koje su vam dodeljene – izvolite u salon da igrate. Platili ste ulaz za igru samim dolaskom na ovaj svet. Dužni ste životu.
Pričam ti priču 