Na svom mestu

Pre par danas, sedela sam sa prijateljima koje dugo nisam videla, jer dosta vremena provode u Srbiji. Beže od Berlinske zime, u Sunce Srbije. I kada dođe vreme vraćaju se. Slušala sam priče iz Srbije, kao što često slušam priče ljudi koji pokušavaju da žive sezonski u Berlinu. I da vam kažem, to je skroz legitimno. I ja svake zime planiram da sam na sunčanijem mestu, maštam o Grčkoj, Italiji, Španiji. Ipak, nijednom do sada nisam izbegla Berlinsku zimu. Svedočim joj uredno i toliko sam se navikla da više i ne nosim hulakopke ispod pantalona, pa vi vidite.

Elem, da se vratim na prijatelje. Slušala sam ih i čula sam priče o osećanjima koja sam ja imala ovde od prvog dana. Mnogo suza sam prolila i mnogo ružnih stvari sebi samoj rekla jer sam mislila da sa mnom nešto nije u redu. Kako to da ne želim da zaboravim odakle sam došla? Kako to da ne vidim sav sjaj Zapada? Kako to da nisam srećna. A svi oko mene su delovali tako. SIgurno u svoje odluke. Bar je tako delovalo.

Ipak, dok sam ih slušala, shvatila sam da svi imamo pravo da se tražimo. Samo što sam ja to radilapre njih. I verovatno ću uvek preispitivati svoje okruženje i odluke, ali u tom jednom momentu, osetila sam apsolutnu prisutnost i mir što sam ovde gde sam. Zvao se to Berlin, Beograd, Tabanovići, Mars. U ovom, sadašnjem trenutku, ja postojim samo ovde i to je moja realnost. U drugom momentu sam se izvinila sebi što nisam branila svoja osećanja i misli hrabrije. Što nisam smela da kažem: pustite me ljudi. Imam pravo da mi nije dobro u vašem sjajnom Berlinu i imam pravo da mi bude sjajno. Imam pravo na čitav spektar osećanja. I to nije protiv vas.

U trećem momentu sam shvatila da sam za mrviuc odrasla, i možda baš što nisam pobegla od Berlinske zime. Već sačekala da meni dođe moje proleće.

Večeras sam trčala, posle dužeg vremena. Stazom nepoznatom. Ali dok sam je, sa radošću, prelazila, obuzeo me neki vanzemaljski osećaj: već sam na ovoj stazi bila, ove kilometre sam već prošla, ovaj grad je deo mog ličnog pečata i ovaj grad i ja ćemo se rastati. Ali ne sada. I po prvi put sam osetila ljubav prema Berlinu. Jer mi je vratio deo mene, došla sam kući, daleko od kuće.

Hvala mi.