Razvod. Razvod. Razvod. Razvod. Razvod. Razvod.
Vikipedija kaže: Razvod braka ili, jednostavnije, razvod u najširem smislu prestanak bračne zajednice u trenutku kada su oba bračna druga živa.
Razvod kao najstrašnija reč u mom detinjstvu. Sama pomisao da bi mama i tata mogli da se rastave je uspevala da me ubaci u dane tuge i brige. Ali nisam toliko brinula za mene i brata, koliko za njih. Uvek sam mislila – mi smo deca, mi ćemo se snaći, ali koliko je uopšte moguće da mama i tata prežive jedno bez drugog? To su bila moja naivna, dečija, razmišljanja. To su bila i moja maštanja. U njima sam ja spašavala sve. Mama i tata se nisu razveli, hvala im na tome. Ali ja sam vrlo rano naučila da razvijam mehanizme preživljavanja u najtežim uslovima.
Takav jedan mehanizam mi je poslužio, da se prošle godine, na današnji dan, uselim u novi stan u Berlinu, ali sama. Poslužio mi je da se iselim iz stana koji je bio naš dom, moj dom. Jer desio se RAZVOD. Meni. Meni kao devojčici, meni kao ženi, meni kao supruzi. Godinu dana je do njega dolazilo, pa sam naivno verovala da sam spremna za taj,strašan, događaj. Tako spremna sam se i spakovala, i tek nedavno, opet, otpakovala. Tako spremna sam uskočila u duboku vodu, zaronila na dah, i dah držala dovoljno dugo da sam na momenat zaboravila da uopšte treba da dišem.
Dok sam držala dah, najvažnije mi je bilo da telo može da funkcioniše bar toliko da niko ne primeti da zadržavam dah. Pa čak ni ja sama. Najvažnije je bilo istrajati, istrajati dovoljno dugo da svi iz okruženja prestanu da brinu, pre svega roditelji, pa onda prijatelji, rodbina…Kada sam ih uverila da sam dovoljno dobro, počela sam da istrajavam u svakodnevnici, koja nije smela da stane, jer nema se vremena. (Dah se i dalje drži). Imala sam čak i predivne momente u tom istrajavanju, mnogo podrške o kojoj nisam mogla ni da sanjam, mnogo novih iskrenosti i čistih duša… Ali ništa to nisam mogla da približim sebi jer jednog jutra sam se probudila i više nisam znala da li sam živa ili mrtva. A piše u Vikipediji da je razvod kada su oba bračna druga živa! Nisam imala snage da zaronim opet, jer nisam mogla ni da udahnem više. Našla sam se u zamci sopstvenog mehanizma preživljavanja koji me umalo nije ubio.
I tako ni živa ni mrtva ja sam sebi prvo morala da priznam: činjenica je da su oba bračna druga živa, ali nešto je umrlo. I sa tim je umro deo mene. Mogla sam da osetim kako se taj deo cepa od mene, toliko intenzivno da sam jednog jutra mislila da više neću ustati iz kreveta. Ipak sam ustala, otišla u crkvu i sećam se da sam, tako, na sred liturgije pomislila: preživela sam. Živa sam. Ipak jesam. Ali sada, kako naša tradicija nalaže, moram da ožalim. Sebe, nas, naše snove, godine stvaranja zajedničkih navika, nežnosti, pažnju, mirise, radosti, osmehe, putovanja, planove, neostvarene želje, laži, istine, povređivanje, odrastanje. Nas, njega, sebe.
Morala sam i da raskrinkam svoj mehanizam pred svima – pre svega pred mamom i tatom. Prestala sam da ih spašavam i zatražila sam pomoć. Jer oni su moji roditelji. Ja sam naivno verovala da uloge mogu da se zamene. Prestala sam i da glumim da mi je dobro. Dozvolila sam sebi da mi bude loše koliko god je moralo da bude. I bilo je.
Posle tačno godinu dana, od kako sam se spakovala i strahovala da će najveći problem da mi bude ako dođe do rata, a ja sama, shvatila sam da sam ja svoj rat završila. A posle svakog rata nastupaju godine oporavka… Ne znam šta će da se rodi. Ali miriše na mene.
Pričam ti priču 