U carstvu planete Sjajne, živi devojčica Zvezdana. Njena kućica je izgrađena od šljokičaste prašine, krov su duge, snažne zelene liske od biljke Jačina, koja samo raste na Sjajnoj. Prozori su široki i kroz njih do Zvezdane dopiru svetlosti svih zvezda ikada, miluju joj lice i ulivaju život u svet oko nje. Zvezdanini dani su prilično ispunjeni, ali često usamljeni.
Svako jutro Zvezdana odlazi na drugi kraj planete da donese vodu sa Izvora i poseti prijatelje Lilu i Vilu, kao i baku Nežnu.
Jednog jutra, na putu do Izvora, Zvezdana je iz malenih kamenčića sa puta, začula pesmu. Pesmu kakvu nikada do sada nije čula, ali joj je nekako i bila poznata. Spustila je posudu za vodu i legla na zemlju. Da, ovo je pesma iz mojih snova. Ona koja dolazi kada sam najtužnija i najuplašenija. Da li ja umišljam? Ova pesma zaista postoji?
Dok je pokušavala da odagna misli, i prepusti se magičnom činu, najtopliji crvenkasti vetar, koji je nosio miris vanile i cimeta, je počeo da podiže kamenčiče sa zemlje. Oni su krenuli da se vijore i plešu oko Zvezdane, u savršenom ritmu. Mogla je da oseti da je hiljade najnežnijih prijatelja grli i drži za ruku. Ustala je i krenula da pleše sa njima. Prepustila se magiji i momentima zbog kojih joj se učinilo, da vreme više ne postoji. Ne postoji pre, posle, samo taj momenat u večnosti.
Magični ples je trajalo dugo, ako je uopšte moglo da se izmeri. Zvezdana je u jednom momentu osetila zagrljaj Večne Svetlosti i znala je, da više nikada, ama baš nikada, neće biti sama.
Nije htela da se ovaj ples ikada završi, ali vetar je počeo da jenjava, miris da bledi i kamenčići su se polako vratili gde su i bili.
Zvezdana je otvorila oči. Posuda za vodu je i dalje bila tu. Dan je čekao. Baka Nežnini kolači su je isto tako čekali.
Ushićena, sa osmehom oko glave, stigla je do bake.
Zvezdana, danas izgledas baš sveže i blistavo – reče baka, i poljubi je u pletenice.
Bako, tako izgleda kada zaista poveruješ u magiju. Ona postaje mi. Mi postajemo ona.
No, prionimo na taj kolač?
Pričam ti priču 