Svakog jutra, kada otvorim vrata od terase, preko tuđe terase vidim nečiju biblioteku i čoveka koji sedi u njoj. Snimim scenu, zapamtim je i odem u dan.
Ispred marketa, na ćošku, već danima jedna devojka prosi sa neobičnim osmehom. Pored nje su pas i suva pica. Nekada je obasjava sunce, nekada sedi na kiši. Snimim scenu, zapamtim je i odem u dan.
U metrou svakodnevno obitava jedan muzičar. Tu su njegova klavijatura, glas i on. Ljudi jure pored njega, on stoji, peva i svira. I ja projurim. Snimim scenu, zapamtim je i odem u dan.
Pekara u kraju, ima samo jednu radnicu. Bar ja drugu nisam videla. Pekara od sabajle, ulicom širi bogougone mirise. Posebno kada se peku pletenice sa suvim grožđem. Nekada kupim pletenicu, nekada samo zastanem ispred izloga. Udahnem. Ugledam gospođu. Zapamtim scenu i odem u dan.
Na susednom balkonu, jedna gospođa, ogoljenog tela, radi jogu svakog jutra. Pozdravlja Sunce, iako pravo Sunce nismo videli 3 meseca. Snimim scenu, nije mi najdraža, protrljam oči i odem u dan.
Videla sam čoveka koji povraća, a onda mahnito, po trotoaru, traži pikavac koji bi mogao da zapali. Snimim scenu. I pobegnem u svoj dan glavom bez obzira.
life, lens & tales 