Author Archives: suncokretcic

Hitam ja brzo ka metrou, kroz nemirno i konačno lepo, septembarsko veče.Stižem na stanicu, kad voz ne ide, štrajk opet.Zovem uber, piše: za 8 minuta dolazi Katip. Ok, nastavljam da gledam užurbanu omladinu i pitam se odakle im energija i odakle meni nedostatak iste. 🙂Dolazi Gospodin Katip. U beloj košulji, auto miriše i sve jeContinue reading “Tu, iza ćoška jedne sudbine”

Od avgusta prošle godine ja imam neki čudan bol sa leve strane, kod srca, oko rebra, šetajući. Bol se pojavio iznenada i tu je dugo. Preklopio se sa visokom anksioznošću i doveo me do toga da obilazim kardiologa i sve moguće doktore, alternativne i klasične. Svuda je odgovor bio: zdrava si, sve je u redu.Continue reading “Udah u suštinu”

Uzmi sine ovo slatko od jagoda, od ove godine,vidiš kakve su.Nadam se da ćete da se vratite opet kod nas, reče dama iz kafane, posle piva koje smo popili uz trešnje.Kafa na stanici 100din.U Ljigu smo dobili burek bez jogurta.U istom Ljigu sam našla bonitop bombone koje mi kupovao deda Ljubiša kada sam bila mala,Continue reading “Srbija kao dijagnoza duše”

Biciklu sam naučila da vozim jednog dana ispred stare seoske prodavnice kad me sestra Jelena pustila i ja sam samo shvatila da vozim sama. Koliko sam se moćnom tada osetila! Pomislih: moja ponika i ja – ma svet ćemo da osvojimo na ovim točkićima. Postala je moja najbolja drugarica. Svi su kupovali brzinke i modernijeContinue reading “Vozačka dozvola za hrabar život”

Da prostite. Još jedno jutro u kome ja nešto jurim, da završim, obavim. Potpuno odsutna. Ležem na spravu za masaže. Devojka me pritiska i govori mi: opusti se, opusti se. Sve jače steže. Ona hoće da me opusti, ali ja se ne dam. Aman ženo, ja sam ti prvak u neopuštanju. (nećemo računati svadbe iContinue reading “Udah izdah klinac palac”

Još jedan maj u karantinu.Još jedan dan kako završavam posao na istom mestu na kom i vežbam i odmaram i pišem. Home office. Fuck it.I još jedan dan gde se obradujem što ne pada kiša pa eto, zahvalna sam što mogu da prošetam gradom koji je zatvoren već 6 meseci. Pokušavam da budem srećna štoContinue reading “Kad je previše, previše?”

“jooj pusti je, plakaće posle”rečenica je uz koju sam odrasla, uz koju smo odrastali, u momentima kada se baš jako zabavljamo i smejemo do suza radosnicane znam odakle su babe, mame to čulei u kom svetu su naučene da ako se puno smeješ – puno ćeš plakatine znam, ali to jeste oblikovalo i smeh mogContinue reading “Sreća se samo srećom vraća”

Bila jednom jedna staza. Staza kao početak puta. Kao dan rođenja. Ostavljeni smo na njoj sa rečenicom: život ti je dat, sada idi, živi ga. Prvih par godina pužemo, klecamo, opipavamo zamlju ispred nas, upoznajemo ljude koji nas vode, hrane, nose kad je teško. Onda prohodamo, pa više ne moramo da budemo nošeni, ali iContinue reading “Tepih”

Sedam juče da radim i malena me aplikacija opominje da je 20. januar i tekst na istoj aplikaciji me podseća na jutro te 2019. Dan kad sam otišla, po prvi put. Na trenutak se šokiram: samo je 2 godine prošlo? Ovo izgleda kao večnost! A onda druga strana: pa prolete ovo vreme. Prolete, a jaContinue reading “2 godine u Berlinu i zahvalnica promeni”