Skadarlija

Moj prvi susret sa Skadarlijom je izgledao tako što je tata išao da pita konobare iz Tri Šešira da ga puste da autom uđe u ulicu i istovari moj radni sto, jer počinjem da studiram u Beogradu.

Bio je sunčan dan, septembar i vazduh je mirisao na novo. Na kraj i početak. Sećam se da su mi ljudi govorili da sam srećnica jer živim u centru centra i to pored kafane! Tad još nisam bila svesna svoje merak duše pa mi ta činjenica nije mnogo značila. A i prilika da živim tu je došla neplanirano i nisam baš uživala što živim u tako staroj zgradi, koja nema grejanje, a ni mamin šporet.


Svakako, taj dolazak u Beograd je za mene bio ogromno olakšanje. Kao da sam dobila prostor da dišem konačno, da osećam sve što osećam i da se to kotrlja. Tek tad sam shvatila kako je mala sredina iz koje sam krenula tu, mene oblikovala na sve moguće načine. Ali nada da mogu da se oblikujem i po svojoj želji rodila se baš u tom Beogradu, u Skadarliji.


Tu godinu života u boemskom kvartu, moja duša je bila obojena boemskim emocijama, a da nisam bila ni svesna. Duboko, nesrećno zaljubljena – mogla sam u kafani napisati silne tužne pesme. Nažalost, pare za kafanu nisam imala, nisam čak ni znala da pisanjem mogu da se izrazim – tako da sam bolovala u krevetu. Uz to, brzo sam shvatila da sam promašila fakultet pa sam i ozbiljno razmišljala o povratku kući – hvala Bogu otac mi je rekao da nema nazad i da mogu samo da upišem još jedan fakultet. Nisam to učinila, ali našla sam načine da život postane zanimljiviji.

KST i svaka žurka u studentskom domu – redovna destinacija svih nas iz provincije. Kalemegdan i okolina – svaki čošak sam znala u detalj, i gde je najbolja palačinka i klupica za bleju i tad je Beograd još bio mesto u kome moze da se diše, da se šeta i istražuje. Za mene je bio čovek u kog ne smem da se zaljubim, a duboko u sebi sam znala da hoću. Samo sto je te prve godine bio simpatija i nisam imala vremena da ga zavolim. Taj stan u Skadarliji je poceo da miriše na prženice, palačinke i male kućne žurke. Preko leta zvuci tambure su nas držale budne do jutra. Često sam mislila – ko su ti ljudi što slave tu svako vece? Šta se slavi? Ko su ti stranci? Da li cu ikada da odrastem i budem jedna od njih?


Decembar 2021. 12 godine kasnije – stojim ispred Tri Šešira. Čekam jednu Milicu i gledam u prozor svog prvog stana u Beogradu. Ne osećam nista prema njemu. Previše kratko je trajalo u odnosu na večnost. Ali gledam u kafanu i shvatam da sam ja ta odrasla osoba koja će sada tu da slavi poznanstvo sa magičnim zenama, život i sve ostalo. 12 godine kasnije ja sam osoba koja ima sta da slavi. Život mi je postao samo lepši i ispunjeniji od tog trenutka. A prošli smo trnje i kamenje taj život i ja. Ja sam sada osoba zaljubljena u sopstveni život. Ja sam odrasla osoba koja itekako razume boeme, pesnike i rado će dati sve pare u kafani. Hvala tati sto me doveo tu. Hvala meni koja je krenula u sve(t).

Prva pomoć

Prva pomoć? Šta vam padne na pamet kada čujete taj termin? Previjanje rane, oživljavanje, gaza, zavoji. Sve što može zaštiti i spasiti naše fizičko zdravlje.
A šta sa mentalnim?


Ja u ponedeljak završavam obuku Prve pomoći za mentalno zdravlje. Nisam znala da takva obuka i postoji do nedavno, kada mi se na poslu otvorila prilika da se prijavim na trening i budem neko ko možda nekome sačuva život.


Kao neko ko je dugo u toj temi i ko se svojim mentalnim zdravljem bavi stalno i na male načine pokušava drugima da pomogne – neke činjenicce su mi ipak bile poražavajuće.
Sama definicija mentalnog zdravlja – da to nije odsustvo dijagnoze, već dobro stanje našeg duha koje može da podnese razne nedaće, mi je bila kao hladan tuš. Zastala sam i razmisila da većina ljudi danas ima siromašno mentalno zdravlje. I nije ni čudno što je tako, svet deluje kao velika atomska bomba, ali poražavajuća je statistitka i koliko ljudi ništa ne uradi sa tim. To je kao da ti je baterija stalno na minusu i na tome preživljavaš. A nije poenta preživljavati, već živeti.
Poražavajuća mi je činjenica koliko ljudi dnevno, samo u UK, izvrši samoubistvo. 17! A na sve to, ti ljudi nikada i ne zatraže pomoć.
U sred predavanja, koje je trajalo 9h, mene je uhvatila takva anskioznost i srce je počelo da mi lupa i onda sam samo rekla grupi: ja se mnogo plašim, strašno mi je da slušam ovo, strašno mi je ako ne budem prepoznala da nekome treba pomoć, strašno mi je što sam ja preživela i izborila se sa svojim demonima, a neko možda neće… Ta moja Gandijevska empatija me slomila. I samo sam počela da plačem, pa sam dodala: baš zato što sam ja preživela, što sam bila ”dole” ja želim da pomognem ljudima da poveruju u svoju snagu i radost života. Zato sam ovde. Teško mi je ali mogu da pomognem. Žena koja je trener i koja je isto prošla svašta, samo se nasmešila i rekla: to je jedini način na koji i možeš da pomogneš. Kroz svoje iskustvo. Ti zatvaraš jedan krug. Budi ponosna. E to me tek raznelo / na papiru sam videla šta sam sve prošla da dođem do toga da sam dobro, čak i kad me šibaju oluje. I u tom trenutku sam osetila svu moguću zahvalnost prema životu, koji me čuvao, koji nisam napustila i koji obožavam.


Dobiću sertifikat na kome će pisati da mogu da dam prvu pomoć nečijoj duši. Meni je to sve. Davanje je moj poziv. Nema više veze u kom je to obliku.

Često ti govoriš o toj duši?

Kad su me prvi put odveli na svadbu i kad sam prvi put videla tatu kako se penje na sto i peva i daje pare muzici, znala sam da sam tu crtu usadila u sebe zauvek. Mislila sam da je do muzike, do slavlja, a danas znam da je do svega onoga što su ti događaji izazivali u mom srcu.
Mogućnosti, mogućnosti. Mislila sam. Mogućnost da bez objašnjavanja osećam sve što osećam, a to je mnogo. Moji nisu znali kako se to zove tad, ali dobili su hipersenzitivca na tom brdovitom i kamenitom mestu. Kako sam odrastala, našla sam i način da to previšesiosetljiva uobličim, spakujem u određenu formu i budem prihvatljiva. Jer zaista je teško živeti ako vam svako malo neko kaže: ti si baš osećajna, ti to previše ozbiljno shvataš, blago ti dajući do znanja da je to slabost. Jer kako smeš toliko da osećaš u tako strašnom svetu. Pisanje, priče sa najbližima, muzika / tu sam pokušavala da pustim malo moje duše, ali znala sam da je i to malo za ono mnogo u meni.

A onda je moja duša počela da privlači druge, previšeosetljive ljude. I da mi stvara sigurna mesta za moje emocije. Kao da sam dobila platno, gde sam mogla da pustim i krv i med i so i sirće i mleko. I da vidim sve to. I prihvatim. Sebe. U punoj lepezi boja, mirisa i osečanja. Na trenutke mi je dolazilo do glave da ipak to nije nešto loše, da meni moja sposobnost da osećam toliko, zapravo samo služi. Da me vodi i stvara sve oko mene. Stvara jedan dobar, čist svet. Ove godine sam, pak, na teži način i par zemljotresa, uvidela da to, zaista i jeste, moja najveća snaga. Svaku odluku koju sam donela / bila je ispravna jer je bila ispraćena najautentičnijom emocijom. Mojom.


Sinoć smo gledali film Toma. I to je bilo to. EMOCIJA. 1 kroz 1. I plakala sam, da. Mnogo sam plakala. Ali sam bila i srećna. Jer mogu da se positovetim. Jer sam jasno mogla da vidim jedan život, silovit i sirov kao reka. A reka svojom snagom topi planine, probija korita, donosi i odnosi život i na kraju se uliva u svoj beskraj. I zašto bi se iko bunio protiv toka prirode?
Ja znam da neću. Neka teku. I vino i suze i ljubav. Život.

Šetnja integracije

Prošlu nedelju sam posvetila svojoj prvoj, organizovanoj, šetnji oko Berlina. To zovu planinarskom turom ovde, a ni P od planine. Nebitno, jer nije to poenta. Poenta je da sam na jednom četu firme od 150 ljudi, ja pozvala ljude na to pešačenje i dobila 4 prijave od kojih se jutros pojavio samo jedan kolega iz Indije.
Mene je jutros drmala trema kao da ljude vodim na Everest, ja, koja se mnogo loše snalazi sa mapom, ali dobro pamtim mrvice na stazi. Ustala sam, obukla opremu, 1h putovala vozom do početne tacke i stigla malo pre 11. U vozu sam mislila o svemu i svačemu, ali najviše o tome koliko volim vozove i koliko volim da idu i da ne staju. I da bih u vozu mogla obići svet. Meni je to meditacija, vozi me do sebe, a vozi me i gde god poželim. Setila sam se i svog prvog susreta sa Nemačkom pre 10 godina i koliko sam želela da vidim svet. Sad je svet došao u Berlin,čini mi se.
Elem, na stanici sam se našla sa kolegom iz Indije. Prvi put sam ga videla u životu ali pošto niko drugi nije bio voljan da ustane rano ovog jutra, mi se uputismo na turu.
6km šetnje, zlatnim danom. Jesen je ovde magična. Svuda je, ali ovde je očuvana, kao negovane dame. U svim bojama, miriše pirka i greje. U tom pešačenju sam uspela da saznam o Indiji više nego ikad do sad. Kako za 3 eura možeš da jedeš u najskupljem restoranu. Kako večina njih nikada ne vidi more jer je toliko daleko i nedostupno ako ne živiš na jugu. Kako ljudi jedva čekaju turiste i da su željni drugih kultura. Kako se jedan grad iseli svaki dan, u beli svet, ali kolega kaže: to kao iz bunara da uzmeš šaku vode. Ipak nas previše ostaje. Kako svi beže zbog čistijeg vazduha, posla na kom neće morati da rade prekovremeno, ovako mirnog vikenda, kulture i širine sveta. Ipak, veliki broj nikad ne vidi dalje od svog mesta. Na mnogo sam pitanja o Balkanu morala da odgovorim, i kako je to kada pada sneg, i šta je naša hrana i kako mi živimo i zašto mi bežimo i koliko je prelepo i koliko ljudi odlaze ali mi nemamo bunar, već baru koja hoće da presuši. Kaže kolega kako je video da je prelepo, kako bi da upozna naša sela. Ja kažem da je moje selo od 100 ljudi, on kaze da je njegovo od 10000. Ja kažem da smo mi divni ljudi, ali kao krompir, na nezgodnom mestu nasadjeni – on priča o ratu sa Pakistanom. I tako, kilometar po kilometar stigosmo do kraja ture, a ona se ni manje ni više završil kod restorana Sarajevo! Ponudila sam odlazak u isti, naručila ćevapčiće i pitu sa sirom, dve turske kafe. Pokazivala kako se kafa sipa, jede rahatluk. U sred Nemačke, ja čoveku iz Indije – dočarah Balkan Uz sve to, nismo se izgubili i kući su svi došli čitavi.
Vraćam se vozom kući i mislim – nije li to poenta migracije, da se integrišeš ali da nikad ne zaboraviš odakle si i da budeš taj advokat otvorenog uma, vodič, svetlo svog naroda i roda! Jer možda tako ona bara dobije smisao. I je l’ sam ono ja studirala turizmologiju?

Tu, iza ćoška jedne sudbine

Hitam ja brzo ka metrou, kroz nemirno i konačno lepo, septembarsko veče.
Stižem na stanicu, kad voz ne ide, štrajk opet.
Zovem uber, piše: za 8 minuta dolazi Katip. Ok, nastavljam da gledam užurbanu omladinu i pitam se odakle im energija i odakle meni nedostatak iste. 🙂
Dolazi Gospodin Katip. U beloj košulji, auto miriše i sve je prečisto. Govori mi nešto na nemačkom, što već ne razumem. Ja izgovaram da slabo govorim nemački, on me pita je l’ govorim srpski, može i taj jezik?
Ah kakva radost! Uvek se obradujem našem čoveku kao da sam biser našla.
I priča meni Katip kako je Albanac iz Makedonije, kako je pobegao za vreme rata.
“Kakvu smo državu imali, Jasna”. Izgovara sa toliko tuge i žaljenja, da sam i ja istu osetila u grlu. Nastavlja da priča koliko nije hteo da ode i koliko je morao. Kako ne može da podnese ove ljude ovde, a mora. Kako nemaju ni radosti ni zagrljaja ni srčanosti. A opet živi sa njima, tečno govori nemački, radi tri posla / kao vozač, šnajder i sudsk tumač, jer mora. Sve to priča ne kao neko ko žali nad svojom sudbinom, već kao neko ko vrlo dobro zna kako je svet surov i kako moraš da nađeš način da preživiš. A on to radi na neki smiren i gospodski način. Tačno sam mogla da zamislim sa komom preciznošću i smirenošću šije odela.
Malo mene ispituje šta radim, zaključujemo da se radi samo za troškove i da nemaš ništa svoje. A i kako kad si na tuđem.
Ulazimo u ulicu i onda pokušava da mi objasni da se upravo naježio, jer je baš tu iza ćoška živela Sofija, njegova Germanka koju je voleo kad se doselio.
I kako ništa nije slučajno u ovom životu.
Stajemo, on mi govori da se pazim u ovom ludom gradu.
Ja njemu poželeh sreću, u životu, sa svim.
Izađoh. I mene prođe jeza, ali ona dobra.
Znam da ništa nije slučajno.
Ali isto tako znam da Katipa čuva njegova srećna zvezda.
Zahvaljujem svim zvezdama što smo rođeni gde smo rođeni.
Kao biseri, uvek ćemo se negde nanizati.
I sijati.

Udah u suštinu

Od avgusta prošle godine ja imam neki čudan bol sa leve strane, kod srca, oko rebra, šetajući. Bol se pojavio iznenada i tu je dugo. Preklopio se sa visokom anksioznošću i doveo me do toga da obilazim kardiologa i sve moguće doktore, alternativne i klasične. Svuda je odgovor bio: zdrava si, sve je u redu. Ovi alternativni su stidljivo objašnjavali da možda samo treba da odmorim. I da se opustim. You need to relax. Relax, please. Rečenica koju sam najčešće čula u ovoj godini. Kad bolje razmislim, to mi je govorila i moja porodica i dalje mi govore, govori mi Miloš, poneka drugarica. ZNAM da treba. Ali znam i da ne mogu. I u svemu tome sam ja znala da mene nešto dugo tu steže oko srca, da nešto iz mene hoće da progovori, ali strah je bio jači i ja sam tražila sledećeg doktora. U međuvremenu je i varenje počelo da me muči. Za to sam znala već od pre, da hoće od stresa, ali ove godine isto – prosvirao lonac. I na sve to, dosadila sam i Bogu i narodu, što bi rekli, sa svojim simptomima. Nema knjige koju nisam pročitala, saveta, ali ništa. Sve ispari. Ja sam na sve načine pokušavala da poklopim taj ekspres lonac u meni. Da ga začepim sa svih strana, da sam sebe ukuva, jer ja ne znam šta ću sa tom parom, šta ću sa tim što se unutra kuva. Ali on nije hteo, pa je zaboleo i leđa i creva i sinuse i štitnu.


Danas sam završila sa svojom fizioterapijom. Devojka je divna, pomogla mi je dosta, ipak, naglasila je – ili se opusti ili daj otkaz ili nešto promeni. Celo telo ti je napeto. Samo mislim: jok, nisam primetila.


Krenula sam na časove joge uživo. Učim sve od nule, kao da nikad nisam radila. Uredno odlazim svaki dan i jedini sam početnik u grupi. Prvo što su me pitali je bilo: da li znaš da dišeš? Iskreno rekoh: mislim da ne znam. I to radim na mišiće. Onda su mi pokazali i objasnili mi da tako treba da dišem ceo čas. Ništa mi teže ne pada. Imam osećaj da će mozak da mi eksplodira.
Na drugom času u salu je ušetala nova instruktorka, meni nepoznata. Vila, sa osmehom i kožom deteta i prelepom sedom kosom. Upoznale smo se i ona mi je opet ponovila za disanje. Kako sam udahnula treći put, moje telo je popustilo i pustilo. Suze. Osetila sam se toliko bezbedno sa svojim dahom, kao da do sad nisam dozvoljavala da izađe. Kao da sam prvi put udahnula. Plakalo mi se celih 1,5h. Na kraju sam završila seansu plakanjem. Plakanjem olakšanja. Umorila sam se od držanja poklopca na loncu, pa sam ga pustila da prošišti i onda da polako isparava, pa šta ostane. Polako otpuštam i bolove i sve što mi ne treba.
Proces je dug i osećam da tek biram sastojke koje želim u svom loncu.
Osećam da sam preživela, ponovo se rodila, iako sam vrlo živa svih ovih godina, ali sad bih baš da živim po meri moje duše. Zdrave duše. Nije lako, možda nikad ne bude, ali vredi pokušati.
Inače, danas sam videla da je instruktorka i ilustratorka, da idemo na istu vrstu terapije i da smo obe preživele traumu u detinjstvu.
Sve dolazi kad treba, a ja sam izgleda to osetila, zato sam i smela tu da pustim da lonac prokuva.
Jedno je sigurno – moja intuicija me nikad nije prevarila. I nikad više neću prestati da verujem sebi.

Srbija kao dijagnoza duše

Uzmi sine ovo slatko od jagoda, od ove godine,vidiš kakve su.
Nadam se da ćete da se vratite opet kod nas, reče dama iz kafane, posle piva koje smo popili uz trešnje.
Kafa na stanici 100din.
U Ljigu smo dobili burek bez jogurta.
U istom Ljigu sam našla bonitop bombone koje mi kupovao deda Ljubiša kada sam bila mala, pri povratku sa struganja.
Mami su nikli krastavci i ruže nikad nisu bile lepše.
Na lokalnim radio stanicama se poručuju pesme za veridbe.
Vojvodina je prelepa leti.
Kod Miloševih stižu smokve.
Na splavovima je život.
Dragi ljudi dele lepe vesti.
Vazduh je isti. I svež i guši.
Nebo je najlepše u Tabanovićima, a gledala sam mnoga druga pomno.
Tata leže sa mrakom, ustaje uz prve zrake Sunca.
Krave stvaraju mleko.
Neka mesta se bukvalno urušavaju, druga bujaju od života.
Ljudi su smrknuti i na mukama, ipak, život pobedjuje.
Zvona zvone. Nikad ne znaš šta će dan života u Srbiji da donose.
Ali nikada neće biti glistast.
Pročitala sam opet kako je Balkan pravac u psihologiji.
Pa jeste, ali dijagnoza ima lek, a i naša je.
Apsurdno je, ali izabrali smo je.


.
.

Udah izdah klinac palac

Da prostite.

Još jedno jutro u kome ja nešto jurim, da završim, obavim. Potpuno odsutna. Ležem na spravu za masaže. Devojka me pritiska i govori mi: opusti se, opusti se. Sve jače steže. Ona hoće da me opusti, ali ja se ne dam. Aman ženo, ja sam ti prvak u neopuštanju. (nećemo računati svadbe i ostale prigode, gde dušu opustim i ispustim od svega)
Trčimo sinoć telo i ja, svojevrsna meditacija, utvrđujemo sopstvenu snagu. Ja ispipavam granice, ali nežno. Radimo posle toga jogu. Sve možemo. Ali ležem u krevet, i umesto da se srušim od umora, kreće roj misli. Ne. Ne opet, mislim.
Noga mi nešto trne.
Pomislih: sve mi je džaba. Udah, izdah, kako sam naučila. Hajde! Uspevam da se umirim.
Pridižem se i zaključujem: nisam opuštena, ne pomažu mi ove tehnike, umorna sam.
Umorna sam od karantina, umorna sam od brda ljudi koji me opsedaju svakog dana, umorna sam od čekanja, prisećanja prošlosti i planiranja budućnosti, umorna sam od sadašnjeg trenutka iz kog zjapi praznina nepripadanja, od daljina i nezdravih blizina.
Ne mogu da udahnem, jer bih prvo da se isplačem, a onda da plešem negde pored mora do zore. Da spojim vodu i vatru i sebi. Pa da onda i udahnem i izdahnem.
I po stoti put zaključim: koliko god da je teško, nejasno i glistasto – ovo sada mi pripada i ovo je moj put.
Jednog dana ću se sa osmehom osvrnuti na njega.

Kad je previše, previše?

Još jedan maj u karantinu.
Još jedan dan kako završavam posao na istom mestu na kom i vežbam i odmaram i pišem. Home office. Fuck it.
I još jedan dan gde se obradujem što ne pada kiša pa eto, zahvalna sam što mogu da prošetam gradom koji je zatvoren već 6 meseci. Pokušavam da budem srećna što mogu, eto, u supermarket i u dm, bar lak da kupim. Sto peti, karantinski. Pa eto, promenim boju laka, jer to je sve što mogu… I izlazim napolje i M kaže kako treba da se radujem, još malo će letovanje, još malo i sve će proći. Možda budem mogla da idem na novi posao. Evo, stiglo je proleće, sreća je u malim stvarima. On to izgovara. Meni, masteru radovanja malim stvarima.
Ali ja shvatam da mi je veština oslabila. A da nisam primetila. U danima koji su isti. Ponekad anskiozni, ponekad sa mrvom nade, ali u suštini su čudni. Danas sam našla termin za to – languishing. Kažu ljudi učeni – nisi u depresiji, ali ne možeš ni da vidiš neku veliku radost.
I da, ja to osećam. I sada mi je već previše. I korone. I ove klime. I svega.
Sve sam faze prošla, i mira, i velikih uviđanja i sve mi je to trebalo i verovatno se ne bi desilo da nije bilo korone ali sada već prerasta u mučenje.
2,5 godine čekam na red da ovde počnem da živim. Pa onda vidim neće to biti skoro, pa mi kriterijum opadne, eto, samo proleće da dođe, ali evo, danas je sedmi maj, sneg je padao pre dve sata, sada greje Sunce, još me kosti bole koliko sam se smrzla sinić.. Ne, nemam snage da se radujem malim stvarima više. Činjenici da je cveće lepo i i da eto, možemo da se podružimo u parku. Ljudi koje sam upoznala ovde se uveliko odlučuju na povratak u svoje države ili odlazak u neke druge. Toplije. Humanije.
Juče je bio i Đurđevdan. Kući je bilo 20+ stepeni. Svi dragi ljudi su se okupili. Vazduh je bio topao. Sloboda je vijorila. Kao i uvek u selu. Ja sam bila ljuta na ceo svet. I sebe. I po stoti put se pitala – koja je cena odlaska? I da li moramo da je plaćamo? I to na teži način – pandemijski.
Ni tamo smo ni vamo. Vremenom se udaljavaš od svih najbližih, a na ovoj strani se ne dešava ništa.
Po sto šesti put se pomolim nebesima da mi daju snage i strpljenja, jer na sve ovo, mom bići je potrebno ovo iskustvo.
Plašim se samo da ću iz njega izaći kao potpuno druga osoba.
I ne znam da li da se radujem…