2 godine u Berlinu i zahvalnica promeni

Sedam juče da radim i malena me aplikacija opominje da je 20. januar i tekst na istoj aplikaciji me podseća na jutro te 2019. Dan kad sam otišla, po prvi put. Na trenutak se šokiram: samo je 2 godine prošlo? Ovo izgleda kao večnost! A onda druga strana: pa prolete ovo vreme.

Prolete, a ja se izvrnuh kao kanta sa šljivama. Naopačke, na sve strane, u sebi i oko sebe. Iskreno, tako sam mirno i sigurno doputovala u ovaj grad, a onda je sve krenulo da se kuva. Već sam ubila sve moguće mojim pričama o selidbi, svakodnevnim, dok i sama sebi nisam dosadila i počela da budem u promeni, a ne u priči o njoj.

Valja nešto pametno zaključiti na ovu godišnjicu, kao što je: znam da ništa ne znam! I mnogo mi se sviđa ta doza neznanja. Treba se ponekad upustiti ovako u neku avanturu, čisto da ego srušiš i spustiš se na zemlju i u svoju dušu ponovo.

Ja sam došla iz jednog lepog života u potragu za još lepšim životom. Može se reći da obe države sadrže vrednosti koje ja mogu da poistovetim sa mojim životnim vrednostima. Ipak, kada treba da se pomiriš sa činjenicom da ne možeš da imaš sve na jednom mestu, krene cepanje i kompromisi. Koje na kraju krajeva odrediš prema prioritetima, trenutnim.

Onda kad sam tako napravila male kompromise, shvatila sam koliko sam bila ušuškana, sigurna u svojoj svakodnevnici, koja bi verovatno i dan danas bila slična. Onda je ušuškanost zamenio strah. Strah od novih ljudi, prevoza, ulica, putovanja. Moj strah je počeo da odbija sve, čak i ono što mi se sviđalo. Nisam htela da pustim svoju ušuškanost iako sam već uveliko stajala na olujnom vetru.

Krenula sam da upoznajem ljude. Oni su malo, po malo, postali nešto sigurno ovde. Neka nova porodica. Pričamo o Srbiji, ali pričamo i o Nemačkoj. Sve pokrivamo. Jedemo različite kuhinje, idemo i na ćevape. Rastajemo se od prošlosti zajedno, radujemo se budućnosti.

Malo po malo, izađoh ja iz kućice straha. Berlin je počeo da bude sve lepši i lepši. Mogućnosti sve šarenije. U svemu tome, u par navrata, ja se u sebi razdvojih od Srbije na neko vreme, doživeh kompletna cepanja duše i u tome sretoh ljude koji su stavili melem na istu.

2 godine kasnije, sveže zalečena, mudrija i sa mnogo manje nemira u srcu – shvatih da je promena jedina konstanta i da u doba promena samo prilagodljiva bića opstaju.

Izgleda da sam i ja to biće.

Hvala ti živote.

Ajvar = volim te

Sušim kosu danas, i kao i uvek, tada neke slike krenu da se motaju po glavi. Jedna od tih je kako mi mama na terasi govori šta je sve spremila da ponesemo. Onda se ta slika prebacuje na Miloševu mamu, koja par dana kasnije, govori isto. I jedna i druga preumorne, od svojih aktivnosti. Ali nijednoj ne pada na pamet da odahne, za praznike, sa decom, za tim lepo pripremljenim stolom.

Kao i uvek, ja sam skoro pa načisto isključena iz tog velikog spremanja. Kad me pitaju šta želim – ja kažem ajvar i krompir. Zauvek. Onda krene: kako samo to sine?! Pa ono prase smo zaklali za vas. Ne znamo baš da li će da se osuši… ali prosušite vi. Hoćeš sir i kajmak. Neću majko, kajmak volim samo kad dođem ovde, uz uštipke. Imate li luka? Kupi tamo molim te, i voće i povrće. Jedi. Jedi Jasna, moraš jesti.

Majko, ja želim da malo popričamo. Molim te, stani, mani me hrane.

Ona ne staje.

Kao ni Miloševa mama.

Dugo sam se nervirala zbog ovakvih stvari, želela da ih prepravim. Da ja objasnim roditeljima kako da mi pokažu ljubav. A verovatno je njima pokazana na isti način. Samo sa manje hrane.

Onda sam prihvatila. Teško, mnogo teško. Nekada mogu da plačem satima jer mi treba mama da me grli i tata da me zaštiti od sveta.

Sada sam njihov način prevela na meni poznat jezik.

Sušimo meso za tebe – tu smo za tebe tokom cele godine, volimo te, čak i kad stegne zima.

Ajvar i krompir spakovani – volimo te baš takvu kakva jesi, dajemo ti ono što ti je potrebno.

Kajmak i sir ostavljeni – zaštićena si i imaš nas, gde god bila.

Beli i crni luk da ti spakujem? – nemoj da plačeš, ništa nije vredno tvojih suza. Ti si naša radost.

Džemovi spakovani – želimo ti sladak život, kao ovaj džem koji najviše voliš.

Kada ovako posložim stvari, nema mesta za tugu i ljutnju, ostaje samo neizmerna zahvalnost i ljubav.

Jer oni su bili deca kad su dobili ovo dete. ❤

Svetlucavi snovi se ostvaruju

U selu je živela baba Radovinka. Baba Radovinka je imala rodbinu u Beogradu. Ta rodbina je kod nje ostavljala novine, razne, tonu. Tako sam saznala za Vogue, Elle i sl… Moji nikada nisu kupili novine. Mislim da nije niko u selu. A i što bi. 

Te novine su, za mene, devojčicu koja se oblačila kao dečak, bile prozor u svet mode, svet lepog, svet nege, šminke. Tu sam saznala za sve moguće kreatore. Zaljubila se u boje, svilu, kristale, Valentino haljine. Tu sam prvi put videla lakove za nokte, i to baš Dior plavičastu nijansu. I maštala. 

Baba Radovinka je umrla, Novize su prestale da stižu. Ja basta nisam imala gde ni kaki da ih kupim.

Na fakultetu sam ipak uspevala da sačuvam džeparac i kupim neke, da ostanem u toku. Onda je došao pinterest, sati razgledanja. Možda je smešno, ali meni je to i dalje odmor za oči. Sve lepo estetski, meni odmara i dušu. 

Jedna žena mi je rekla da je to na babu. Baba voli lepo. Baba šije. Uči mene. Voli moj stil.

Sad, kad je maštanje u pitanju, poslednjih godina sam shvatila da te tamo lepe haljine, materijali i boje nisu samo za filmske zvezde. Već da svako ima pravo na to, naravno u okviru svojih mogućnosti. U meni je nešto kvrcnulo i jednostavno je onaj dečak iz mene isprario, a na videlo došla devojčica, ona što je maštala. Za tu devojčicu jesu samo divne haljine, i neće više kupiti bilo šta. Za tu devojčicu jeste ovaj lak. Ne moram da jedem baš svaki obrok, lak mi je potrebniji. I onaj ruž. I one baletanke. Jer ja to volim. Radujem se uklapljanju, materijalima, igri bez granica kad je stil u pitanju. I to sam ja. 

Ne štedim na svojim lepršavim snovima. Što drugarica rekla: za šta radim? Stvarno, zašto sedim ispred kompjutera ako nema nekih boja kao nadoknade? 

I na kraju krajeva, nema lepšeg osećaja kada vaši mali snovi postanu stvarnost. I vi to sebi ispunite. To može biti lak za nokte, a i mnogo krupnije. Ja sam krenula sitnim koracima. 

Pijačna priča

Kada dođe zima i sezona citrusa, meni nešto teško padne srcu. A imam i izveštaj od doktora da mi se želudac ne slaže sa pomorandžom, limunom, mandarinom.

Jer, jer, jer, to voće me podseća na krompir zbog kog tata često nije bio tu. Preko zime. A kad dođe, donese narandžaste voćke. Podseća me na brigu i nedostajanje. Brigu, da li mu je hladno tamo na Kvantašu? Da li su mu teški džakovi koje nosi beogradskim babama na peti sprat? Da li je led na putu do kuće, da li će moći da izađe do kuće? Kada će doći i kada će opet otići? Da prodaje krompir. U čijoj proizvodnji smo svi učestvovali. Najviše sam volela kada dođe sezona vađenja krompira, pa ja trčim iza vadilice sva srećna. Pa kad mi tata dozvoli da sedim na traktoru dok se džakovi tovare na prikolicu. Kao ja vozim.

Pa sam svima govorila da ja neću da učim školu, već ću sa tatom da sadim kompire. Za još jedno r nisam znala.

Pa onda dođe 7h uveče i svi na kupanje i odmor za novi dan.

Čak su i mamine kiflice bile najlepše tada. Na pauzi za ručak, oko 12:30. Ona spremi za sve radnike, pa sok od maline… Sveže ceđen. Jer pre sezone krompira, ide sezona malina. A tek priče radnika. Švaleracije, smešne teme, samo njima poznate. Nikad mi nisu bile jasne, ali mi je bilo milo srcu kako sami sebe zabave, na 35 stepeni, u prašini, na sred njive. Ja ne bih mogla to. Osećala sam ljubomoricu zbog te sposobnosti samozabave.

Krompir je obeležio naše živote. Od kad znam za sebe mi sejemo krompir. I sve može da izda. I krava i mleko i malina i šljiva, ali krompir živi. Od krompira smo podgajeni. Patike za školu su kupovane. Sećam se i kad je tata meni i njemu kupio iste adidas patike, tri crte. Tad sam zavolela adidas. Zbog krompira.

Pa školovanje. Tu već moram da dodam i mamine krave i mleko koje namuze.

Ali znamo da kad se proda krompir, sve je ok.

I tako smo odrasli, ali sam ja ostala u nedostajanju tate. Nekako mi te zime bez njega, ništa ne može vratiti. A takve zime su bile neophodne da budemo sad tu gde smo.

Znam da sam i čitala bajke i prvi put kad sam videla izraz: pao mi kamen sa srca, ja sam jedva čekala da tata dođe i da mu kažem oduševljeno kako je meni pao kamen sa srca zbog toga što je došao kući.

Sećam se mog ponosa jer znam novi izraz i kako me on tad uzeo u naručje. Jer je i on bio ponosan.

Sećam se i kada smo prvi put išli u Beograd, da budemo kod rođaka, dok tata prodaje krompir. Tad sam videla cirkus prvi put. I nije mi se svidelo. Lažno predstavljanje. Čak ni zabave radi.

Neću pomorandžu ni limun ni mandarinu. Sada me to podseća i na premor na tatinom licu, koji više ne može da se popravi. Tata odavno ne ide na pijacu. Neki drugi ljudi dolaze kod nas po krompir. Ali nas je to obeležilo za ceo život. Meni je doneo sve i ostavilo prazninu zvanu žrtva za porodicu. Zahvalna sam i tužna.

A smisao svega i osetim samo kada i sama pogledam naše zasejane njive. Jer zemlja uvek sve daje i sve uzima. Bukvalno.

Neći ni limun i pomorandžu. Iseckani krompir, molim. I manje nedostajanja.

Priče za buđenje

Nekad u sedmici imam 15 intervjua, a u životu me samo par ljudi intervjuisalo. Sinoć sam imala najlepši “intervju” u mom životu, do sada. Toliko je bilo prirodno, da se zapitah što nisam neka novinarka, jutjuberka , što god. Ali nisam jer ne može svako da izvuče iz tebe ono najlepše i najbolje. Moj govor su slušale samo dve osobe. Prošle godine kada se to desilo bila sam tužna. Sad sam bila srećna. Bio je tu ko je osetio da treba da bude tu. A to je i poenta ovakvih priča. Nas 4 zajedno smo me vratili k sebi.Jutro je svanulo mirno i posle mesec dana videh nebo u Beogradu. Prodjoh pored Vuka, svih mesta za koje me veže stara ja. Bi mi čudno što konačno ne osećam nostalgiju. Već samo zahvalnost. Mogu dalje. Rastali smo se. A u međuvremenu je osvanuo i video, pa Jovanino i moje iskustvo možda bude značilo nekome.

Izvolite.

Zima je bila

05:50
Baka ulazi u sobu i budi nas. Za 15 min se kreće u školu. Brat i ja pogledamo kroz prozor. Vidimo zavejano selo. Nadamo se da će nam reći da ne idemo u školu, ali niko ne govori. Mi uzimamo keks, umačemo u čaj. Stavljamo kese u cipele i krećemo.
Uglavnom smo 5 km prtili sneg i bili prvi koji prolaze kroz sela. Umotani. Zavejani.
U školi se izuvamo i stavljamo cipele pored peći u kojoj je domar Lune založio vatru i sušimo ih
do odmora.
A od odmora vrištimo od sreće, od grudvanja, od vožnje na džaku od veštačkog đubriva, neko, čitaj ja, i na jakni.
Uglavnom smo svi imali vrišteće Mont jakne.
Mislim da je i dalje negde imam.
Na putu do kuće je već grtalica prošla, tako da je zamaranje bilo samo grudvanje i valjanje niz obale
kući dolazimo mokri, učimo, krademo komšiji bob i ne ulazimo u kuću dok majka već ne poludi, a za to je mnogo potrebno.
Uz sve to, ja sam samo čekala da se tata vrati iz prodaje krompira i donese pomorandže.
Ovakve su bile moje zime od kad sam postala svesna sebe do odlaska u gimnaziju. Bile su najbezbrižnije i najiskrenije i bile su snežne i nemirne i svemoguće.

Došle su zime sanjarenja. Vriska se smanjila u selu. Svi smo počeli da odrastamo. Snega je sve manje bilo, ali selo je uvek bilo tiho kad zaveje. Čak ni Raca nije mogla da dolazi svaki dan.
Baba je plela vunene čarape, a mi smo bili zaljubljeni i nismo se više radovali zimama tako iskreno.
Zime su to osetile i sad nas sve manje posećuju.

Došle su onda opet neke druge zime. ( čekaću prvi sneg sa simpatijom, možda me poljubi na snegu) Nije se desilo. Sećam se da sam bila neviđeno nesrećno zaljubljena te jedne prve zime u velikom gradu.
Onda sam zamrzela i sneg i zimu, srca su bila dovoljna hladna i zima je baš utanjila sa posetama.

Danas je zima iznenadila. Posle mnogo godina, rešila je da nas zatrpava i zatrpava i da nas otopi i razneži i priseti na sve radosti i sreće i tuge i da postoji. Da je i ona stanje uma, sa pahuljama kao pratećim efektim.

Tako da treba negovati svoje zime, da nam što lepše padaju.
I na srce i na nos.

Druga strana medalje

Jer, neko bi rekao: dobijaš medalju kada napraviš velike korake u životu. Hrabre. Neko ih nikad ne napravi. Pa preživiš teške dane. Medalja, i te kako. Moj mali kritičar neće dodeliti medalju. Možda samo jedno bravo. Ali iza tog bravo se nastavlja život.

Tu je caka. Kada su se sredile sve neke stvari, nazvaću ih administracijom, došao je na red život. Moj. Ovde. Ako neko gleda sa strane, čak i ako ja gledam sa strane, sve ide po planu. Kako sam želela. Kako smo želeli. Ali ako gledamo sa dubine mojih osećanja – nešto nije u redu.

Moram reći da je dugo trebalo da sama prihvatim svoja osećanja i da ih smatram legitimnim. Jer sam dugo bila pod tim strahom da će ljudi da mi kažu da sam razmažena. Da mi nabrajaju spiskove i spiskove racionalnih razloga zašto ne treba da osećam to što osećam. Zaborave uvek jedno: osećanje imaš ili nemaš. Ne postoji ispravno ili pogrešno. Ono se javlja kao reakcija na razne događaje. Sad, kod terapeuta zaključiš zašto je baš određeno osećanje reakcija na odrešeno stanje. Poenta je: osećanja su ok.

Ja već više od godinu dana osećam svašta. Mogu reći da se nije sastavilo 7 dana da sam bila sa jednim osećanjem. Non stop se menjaju i kuvaju i više i ja prokuvah. Ali ono koje me najviše opseda, sad i kad je sve, kao što rekoh, administrativno, u redu, je neki nedostatak radosti. One iskrene. Ne mogu da se setim kad sam se poslednji put baš smejala, onako od srca. Non stop sam u grču. To čak vide i osobe koje me znaju par meseci. A nemam ovde one najbliže da me opomenu da sam umela da se radujem.

Zašto je to tako, nemam pojma. Pokušavam da dokučim. Da li sam Srbiju prekasno napustila? U trenutku kad se toliko toga izbalansiralo, kad je došla bezbrižnost, kad sam stvorila neki krug ljudi sa kojima volim da provodim vreme? Možda. Da li smo morali da presečemo tu savršenu tortu života i idemo da od nule pravimo neku drugu, sa totalno različitim sastojcima? Možda. Jedno je sigurno. Više ne znam šta je ispravno. Da li imam snage i volje da gradim život od nule na mestu sa kojim nisam kliknula. Ali ću ispitati opcije pa javiti.

Ema mi kaže kako je jedno sigurno kod mene: uvek pratim osećanja. I da me to razlikuje od drugih. Od sveta koji radi stvari zato što treba da se rade tako.

I ja znam da je to moja najveća snaga: mogućnost da osetim dubinu sopstvenih osećanja. Da se od toga razbolim. Plačem. I onda opet svanem i sa sobom ponesem lekciju. Koju mogu da podelim.

E pa ova lekcija baš traje. I još ću o njoj pisati.

Zapamtite: vaša osećanja su vaša stvar i nikada, nikada nemojte da ih se stidite!

P.S. Uđem ja na svoj blog, da ga malo sredim i opet mu se posvetim i shvatim da ova priča stoji neobjavljena.

Mogu da kažem da je situacija samo kulminirala, da se jesam na neki način razbolela, od nedostatka bliskosti, od nedostatka mene radosne, od straha, od virusa, od loših vesti, od neizvnosti.

Prolazim kroz sito i rešeto sopstvenog života, ali znam da mi je ova lekcija potrebna i da može doneti samo promenu i novo rođanje, neke zdravije energije.

Znam da je nacija u duhovnoj bolesti, i znam da nisam jedina koja ovo oseća, tako da se iskreno nadam nekom globalnom miru… uskoro.

Ko zna šta te tamo čeka, u maglama iz daleka!

Dopisujem se sad neki dan sa drugaricama, i jedna pita šta radimo? Dve, od nas četiri odgovaramo – egzistencijalno kriziramo. Svaka na svoj način, naravno. I obe znamo da nema potrebe ni opisivati to, ni nalaziti razlog. Čekaćemo da prođe. Na naš način.

Moja kriza, faza ćutanja, faza “šta sam uradila sa 30 godina”, faza “želim otići u Siriju”, faza “daj mi bilo šta da se osetim živom” traje od odlaska u Srbiju i povratka iz iste. Pola faze opravdavam činjenicom da svi koji odemo moramo doživeti te stvari. Ali ja sam sad baš onako bolno shvatila da sam otišla iz kuće mojih roditelja. Iako ću verovatno uvek biti najpoželjniji gost, ali biću gost. Iako baba Mika kaže: ovo je ovde sve tvoje sine, baba je sa dedom ovu kuću sazidala… Neka bako, ja sam gost. Vaš je život ona zemlja, one krave, onaj zalazak sunca iza Subjela. Palačinke sa kajmakom. To je sve bio moj život, i koliko god ja jako želela da jeste i dalje – ipak nije. Pozdravila sam se sa svima, videćemo se sledeći put kad dođem u goste. Otišla sam.

E sad, svi smo shvatili da sam ja fizički otišla pre skoro dve godine, ali evo, tek ovog septembra sam otišla u sebi. Pitanje je – čemu sam došla? Tu nastaje drugi deo, nedokučiv deo krize.

Jer, ako mene pitate, jednom kad preživimo to odlepljivanje od mamine dojke, tatinog zagrljaja, bratove i sekine ruke – preživeli ste baaaš dosta! I onda kad se to desi, kad već odlepršate u tuđi i hladan svet – zašto ne uradite sve o čemu ste maštali?! Zašto ne otići na taj sto puta smišljani put oko sveta, zašto nemati kućicu baš kraj onog divnog jezera, zašto ne govoriti 7 jezika, zašto ne znati 5 plesova, spasiti gladnu decu, napisati taj roman?!

Možda zato što ne moram doći kući sa toliko podviga. Nisu me moji poslali u svet da ja isti sačuvam. Oni žele da ja imam miran život, svakako lakši od njihovog. A sad, ako baš ostvarim gore sve navedeno, super, ali voleće me svakako i spremiti mi papriku sa belim lukom i bez osvojenog Everesta.

Ja sam ta koja želi da dođe kući sa podvizima. A realnost je drugačija, niko od mene ne očekuje ništa.

Zaključak ove nedokučivosti – svi mi izgleda, nesvesno, mislimo da radimo stvari za sebe, ali ipak nam je potrebna potvrda i to malo roditeljsko bravo. Gde god bili, šta god radili.

Kada shvatite da možete i morati živeti i bez toga – imate ostatak života da saznate šta je to od čega vam srce igra čak i kad niko ne gleda? Šta je to ono što ste vi? Tako divni i jedinstveni.

Ja ovim pisanjem dođoh do rešenja krize – baš taj život i to otkrivanje.

Poželite mi sreću. Ja je želim vama.

Odlomak života

Ja: Laku noć seko, volim te.
Mica: I ja tebe seko. Kako je čudno kada neko to tako naglas govori.

Ispraća deda malog unuka na autobus.
Pre ulaska, unuk isteže vrat, kroz gužvu i govori dedi: dođi, dođi. Deda kaže: hajde ulazi. Prilazi mu, ipak. Unuk ga poljubi. A deda na to: hajde bre, to nije bitno, ne moramo.
Nedostajaće dedi taj poljubac za koju godinu i shvatiće da je bitno.
Stvarno je bitno.

Situacija u frizerskom salonu: dolazi gospođa, prilično zgodna i sa lepom kosom, toliko lepom da ja tu ne bih ništa dirala 😀 Avaj… sela je frizeru na glavu da joj predloži šta da promeni… i on krene jedno, ona drugo, on treće, ona četvrto i vidimo svi / teška je i Bogu i zemlji, a tek sebi… a kosi ništa ne fali.. očigledno je da nije do kose, ali kao što Dragana Mirković kaže: kosu sam skratila malo za promenu… tako i ova gospođa, nešto bi drugo od života, ali kosa ispašta, i svi oko nje… tako je najlakše…
Onda ulazi druga gospođa njenih godina, hodajuća harizma, ja se mislim: kad porastem, želim da sam ona.
Ona ima mnogo lošiju kosu od prve gospođe, ne postoji mogućnost da njena kosa bude lepša ili bolja, ali ona zna šta želi, zna šta može, završava frizuru za 10 min i sva radosna i lepršava govori hvala i odlazi….
Gospođa broj 1 se još nije smislila…
Naizgled glup primer, ali kako u salonu, tako i u životu…
Neki ljudi su potpuno svesni sebe, svojih mogućnosti, prihvataju sve svoje mane i vrline i znaju zašto… žive, rade, friziraju se…
Nekima, i pored svih predispozicija da budu sjajni, ne ide… verovatno zato što će razloge nezadovoljstva i zadovoljstva uvek tražiti u drugima… samo nikada u sebi.

Svake srede imam priliku da provodim vreme sa najhrabrijim ljudima u mom okruženju trenutno i svake srede sam neizmerno srećna zbog toga.
Većeras imali igricu da izvučemo boju koja nas trenutno asocira na neku odluku, osećanje, koje nam je bitno sada.
Kada je stigao red na mene, ja izvučem crvenu.
Crvena je za mene uvek bila boja koja me asocirala na one hrabre i te neke koji mogu da je iznesu, koji se ne plaće da štrče i da greju.
Nisam nosila do skoro crveni ruž jer su onda moje usne izraženije, a to onda privlači pažnju sa kojom ne umem da se nosim.
Nisam trčala jer sam se plašila crvenila od gušenja i stidela sam se jer sam tako slaba.
Nisam nikad kupila ništa crveno jer ja nisam spremna za crveno i ja nisam spremna da štrčim.
A onda sam mic po mic kupila i taj crveni ruž, i krenula da trčim i prigrlila svoj stid i za venčanje kupila ni manje ni više nego crvene cipele jer su mi one, gle čuda, najlepše stajale.
I večeras sam prigrlila tu crvenu boju jer kao što sam i ranije rekla, ne postoje više oni koji mogu i ja sa ove strane koja ne može.
Mogu i ja.
Da se ne plašim života i svih njegovih boja.

Poslednjih 20 dana ne mogu da odredim kako se osećam. Povodom svog okruženja, odnosa sa ljudima, odnosa sa sobom, odnosa sa željama i realnošću. Pišem u dnevnik. Nije mi jasno i dalje. Slušam neke mudre ljude. Jok. Ne pomaže.
I onda odjednom, u busu broj 47, pijanica izgovara: IZVINITE, MOŽE SREDNJA VRATA, POVRAĆA MI SE.
I moja osećanja dobijaju pravi opis. Posle povraćanja je valjda lakše. I pijanici. I zdravoj duši.

Neki mnogo simpatičan par juri na stanicu. Idu na neko slavije očigledno. Ona njemu popravlja rukave na košulji, on njoj drži ogledalce da namesti kosu. Sve je tako realno i filmski u isti mah. Vratilo mi poljujanu veru. Sve je to u okolini Studenjaka. Zašto se meni nije desilo nesto slično u okolini Studenjaka? Ja sam od nesrećne zaljubljenosti samo upala u šimšir kod Studenjaka. Na žurke. U nepoznata društva. U dobro poznata. U nadi da će on doći i da ćemo mi biti taj par sa stanice. Nikad nije došao. Nikad u pravo vreme. Nije bitno. Nečiji rukavi čekaju. Moja kosa čeka. Lepo je.

Trag u beskraju

Ma ja sam ti živela na salašima, na morima, u doba renesanse, u doba dvorova, u doba robovlasništva. Bila sam i princeza i kraljica i ratnica i sluškinja i dželat. Mesta, gradovi, mirisi, razgovori, sve to me nekad podseća na život koji sam živela. Ne u ovoj kreaciji. Nekad se uplašim koliko jako mogu da osetim uspomenu koju nisam doživela, bar ne ja u ovom fizičkom telu. Ali skrenem misli i ne udubljujem se… A znam.

Juče sam neplanirano sedela pored more, i gledala to isto more. Nije južno, ali je podjednako beskrajno i neshvatljivo. Talasi su odlazili i dolazili. Ja sam bila čiste svesti i u mojim mislima, preispitivanjima, pokušajima razumevanja… Onda je svet stao i videla sam samo talase i čula sam samo talase. I sve sam znala. Celu istinu i smisao. Ako se to može opisati rečima. Mir mi je preplavio biće. Mir i trenutak u kome postojim samo ja, jedinka, koja je ovde da nešto nauči, prepravi, odživi. Na trenutak sam razmislila… ali ja imam ljude, ja sam vezana za stvari, mesta, momente… U tom trenutku sam osetila da nisam. Sve je to realnost koju ja živim i koja je divna, ali moja svrha je veća… Ja sam samo putnik kroz sopstveni život i kroz tuđe živote…. U tom osećanju sam znala da je sve u savršenom redu. I da sada znam. A kad jednom znaš, više ne možeš da ne znaš.

Nisam planirala da juče spoznajem velike životne istine, ali za to se ne bira trenutak.

Ostaviću ovo ovde da stoji, za slučaj da zaboravim kako sam u avgustu, u mestu Nienhagen, gledajući hladne i modre talase, saznala da imam neka posla da obavim u ovom životu i na ovoj planeti.