Sreća se samo srećom vraća

“jooj pusti je, plakaće posle”
rečenica je uz koju sam odrasla, uz koju smo odrastali, u momentima kada se baš jako zabavljamo i smejemo do suza radosnica
ne znam odakle su babe, mame to čule
i u kom svetu su naučene da ako se puno smeješ – puno ćeš plakati
ne znam, ali to jeste oblikovalo i smeh mog bića
kako sam uvek verovala da odrasli, ljudi od nekog znanja, znaju više od mene, tako sam i poverovala za to preterano smejanje
u petom razredu me pubertet drmao baš jako i svaki dan sam se smejala kao luda na brašno
ali naučena da će to da mi se vrati loše, terala sam samu sebe da budem tužna posle škole da mi se ne bi desilo to loše
verovatno bi neki stručniji ljudi razmatrali ovo malo dublje, ali ja sam samo radila kako sam naučila jer sve shvatam ozbiljno ( zašto bi inače neko rekao tako nešto?!)
ne znam kad sam prestala da se teram da budem tužna, ali svakako se neki osećaj krivice uvukao kad sam baš srećna i kad mi se duša smeje
a kakos tekoh neka saznanja o ovoj mojoj duši – njoj je baš dato da se smeje
i ona se često smeje (u sebi)
kad ugleda prvi prolećni svet
zrak Sunca
vrh planine
dobru dušu
kad krene dobra poznata pesma
kad posteljina miriše na Bohor plavi
kad je lubenica slatka
kad su boje lepe
kad ptice pevuše
kad voli
malo joj za sriću treba!
i daje sebi obećanje da više nikada neće postideti svoj smeh
i da će ovo najgluplje uverenje ikada razbiti na komade
i učiti ljude sreći!
jer kad se ona dešava, nema mesta za loše!

Tepih

Bila jednom jedna staza. Staza kao početak puta. Kao dan rođenja. Ostavljeni smo na njoj sa rečenicom: život ti je dat, sada idi, živi ga. Prvih par godina pužemo, klecamo, opipavamo zamlju ispred nas, upoznajemo ljude koji nas vode, hrane, nose kad je teško. Onda prohodamo, pa više ne moramo da budemo nošeni, ali i dalje možemo lako da upadnemo u žbun sa strane, da se uplašimo zmije, ogrebemo kolena. Zaštita je potrebna. I dalje su tu drugi ljudi. Onda još malo porastemo. Staza je sve šira, počinjemo da uviđamo šta je van nje. Hmm. Tamo je isto neki puteljak? Gde li on vodi? Ko su oni ljudi tamo? Ova biljka miriše primamljivo. Možda ova staza nije najbolja staza. Pitamo se, ali nastavljamo da pratimo. Ipak, sada znamo više nego pre. U jednom trenutku ugledamo tepih. Na sred staze. Tepih koji su prešli svi ljudi pre nas, tepih koji nosi sva iskustva generacija pre nas. I krenemo preko njega. Osetimo tlo ispod nogu. Postaje teskobnije. Mnogo je to prašine. Kakav li su težak hod imali ovi ljudi? Noge se lepe za njega. Obara nas. I kreće motanje. U njemu smo. Auuuu. Šta je ovo i ko smo mi? Kako ovo nismo znali i videli pre? Ili vidimo tek kad smo spremni. Vidimo slike prabake. Rat. Stradanje. Žrtvu. Nerođenu decu. Naivnost i jednostavnost života. Sve, vidimo sve. A znamo i za našu sadašnjost. U tom motanju srećemo ljude. Neki nam postanu bliski. Ali više ne znamo da li su bliski jer se zajedno kotrljamo u starom tepihu ili ima i nešto drugo. Postaje nam dosta prašine. Krećemo da čistimo tepih. Jedan po jedan čošak. Neki čak moramo i da bacimo. Neki da provetrimo, neki da prihvatimo takav kakav je. Ali prašina se skida. I nazire se neko svetlo. Još mnogo tumbanja ali tepih kreće da se odmotava. I izlazi na livadu. Osunčanu zelenu livadu. I tamo je pesma i tamo je miris. I tamo je vazduh. Staza više nije od kamena. Može lakše da se hoda. Pitanje je, sa kim hodamo dalje i ko je sa nama preživeo tepih?

Dok čekamo odgovor, zahvaljujemo se tepihu i stazama koje su se morale proći.

2 godine u Berlinu i zahvalnica promeni

Sedam juče da radim i malena me aplikacija opominje da je 20. januar i tekst na istoj aplikaciji me podseća na jutro te 2019. Dan kad sam otišla, po prvi put. Na trenutak se šokiram: samo je 2 godine prošlo? Ovo izgleda kao večnost! A onda druga strana: pa prolete ovo vreme.

Prolete, a ja se izvrnuh kao kanta sa šljivama. Naopačke, na sve strane, u sebi i oko sebe. Iskreno, tako sam mirno i sigurno doputovala u ovaj grad, a onda je sve krenulo da se kuva. Već sam ubila sve moguće mojim pričama o selidbi, svakodnevnim, dok i sama sebi nisam dosadila i počela da budem u promeni, a ne u priči o njoj.

Valja nešto pametno zaključiti na ovu godišnjicu, kao što je: znam da ništa ne znam! I mnogo mi se sviđa ta doza neznanja. Treba se ponekad upustiti ovako u neku avanturu, čisto da ego srušiš i spustiš se na zemlju i u svoju dušu ponovo.

Ja sam došla iz jednog lepog života u potragu za još lepšim životom. Može se reći da obe države sadrže vrednosti koje ja mogu da poistovetim sa mojim životnim vrednostima. Ipak, kada treba da se pomiriš sa činjenicom da ne možeš da imaš sve na jednom mestu, krene cepanje i kompromisi. Koje na kraju krajeva odrediš prema prioritetima, trenutnim.

Onda kad sam tako napravila male kompromise, shvatila sam koliko sam bila ušuškana, sigurna u svojoj svakodnevnici, koja bi verovatno i dan danas bila slična. Onda je ušuškanost zamenio strah. Strah od novih ljudi, prevoza, ulica, putovanja. Moj strah je počeo da odbija sve, čak i ono što mi se sviđalo. Nisam htela da pustim svoju ušuškanost iako sam već uveliko stajala na olujnom vetru.

Krenula sam da upoznajem ljude. Oni su malo, po malo, postali nešto sigurno ovde. Neka nova porodica. Pričamo o Srbiji, ali pričamo i o Nemačkoj. Sve pokrivamo. Jedemo različite kuhinje, idemo i na ćevape. Rastajemo se od prošlosti zajedno, radujemo se budućnosti.

Malo po malo, izađoh ja iz kućice straha. Berlin je počeo da bude sve lepši i lepši. Mogućnosti sve šarenije. U svemu tome, u par navrata, ja se u sebi razdvojih od Srbije na neko vreme, doživeh kompletna cepanja duše i u tome sretoh ljude koji su stavili melem na istu.

2 godine kasnije, sveže zalečena, mudrija i sa mnogo manje nemira u srcu – shvatih da je promena jedina konstanta i da u doba promena samo prilagodljiva bića opstaju.

Izgleda da sam i ja to biće.

Hvala ti živote.

Ajvar = volim te

Sušim kosu danas, i kao i uvek, tada neke slike krenu da se motaju po glavi. Jedna od tih je kako mi mama na terasi govori šta je sve spremila da ponesemo. Onda se ta slika prebacuje na Miloševu mamu, koja par dana kasnije, govori isto. I jedna i druga preumorne, od svojih aktivnosti. Ali nijednoj ne pada na pamet da odahne, za praznike, sa decom, za tim lepo pripremljenim stolom.

Kao i uvek, ja sam skoro pa načisto isključena iz tog velikog spremanja. Kad me pitaju šta želim – ja kažem ajvar i krompir. Zauvek. Onda krene: kako samo to sine?! Pa ono prase smo zaklali za vas. Ne znamo baš da li će da se osuši… ali prosušite vi. Hoćeš sir i kajmak. Neću majko, kajmak volim samo kad dođem ovde, uz uštipke. Imate li luka? Kupi tamo molim te, i voće i povrće. Jedi. Jedi Jasna, moraš jesti.

Majko, ja želim da malo popričamo. Molim te, stani, mani me hrane.

Ona ne staje.

Kao ni Miloševa mama.

Dugo sam se nervirala zbog ovakvih stvari, želela da ih prepravim. Da ja objasnim roditeljima kako da mi pokažu ljubav. A verovatno je njima pokazana na isti način. Samo sa manje hrane.

Onda sam prihvatila. Teško, mnogo teško. Nekada mogu da plačem satima jer mi treba mama da me grli i tata da me zaštiti od sveta.

Sada sam njihov način prevela na meni poznat jezik.

Sušimo meso za tebe – tu smo za tebe tokom cele godine, volimo te, čak i kad stegne zima.

Ajvar i krompir spakovani – volimo te baš takvu kakva jesi, dajemo ti ono što ti je potrebno.

Kajmak i sir ostavljeni – zaštićena si i imaš nas, gde god bila.

Beli i crni luk da ti spakujem? – nemoj da plačeš, ništa nije vredno tvojih suza. Ti si naša radost.

Džemovi spakovani – želimo ti sladak život, kao ovaj džem koji najviše voliš.

Kada ovako posložim stvari, nema mesta za tugu i ljutnju, ostaje samo neizmerna zahvalnost i ljubav.

Jer oni su bili deca kad su dobili ovo dete. ❤

Svetlucavi snovi se ostvaruju

U selu je živela baba Radovinka. Baba Radovinka je imala rodbinu u Beogradu. Ta rodbina je kod nje ostavljala novine, razne, tonu. Tako sam saznala za Vogue, Elle i sl… Moji nikada nisu kupili novine. Mislim da nije niko u selu. A i što bi. 

Te novine su, za mene, devojčicu koja se oblačila kao dečak, bile prozor u svet mode, svet lepog, svet nege, šminke. Tu sam saznala za sve moguće kreatore. Zaljubila se u boje, svilu, kristale, Valentino haljine. Tu sam prvi put videla lakove za nokte, i to baš Dior plavičastu nijansu. I maštala. 

Baba Radovinka je umrla, Novize su prestale da stižu. Ja basta nisam imala gde ni kaki da ih kupim.

Na fakultetu sam ipak uspevala da sačuvam džeparac i kupim neke, da ostanem u toku. Onda je došao pinterest, sati razgledanja. Možda je smešno, ali meni je to i dalje odmor za oči. Sve lepo estetski, meni odmara i dušu. 

Jedna žena mi je rekla da je to na babu. Baba voli lepo. Baba šije. Uči mene. Voli moj stil.

Sad, kad je maštanje u pitanju, poslednjih godina sam shvatila da te tamo lepe haljine, materijali i boje nisu samo za filmske zvezde. Već da svako ima pravo na to, naravno u okviru svojih mogućnosti. U meni je nešto kvrcnulo i jednostavno je onaj dečak iz mene isprario, a na videlo došla devojčica, ona što je maštala. Za tu devojčicu jesu samo divne haljine, i neće više kupiti bilo šta. Za tu devojčicu jeste ovaj lak. Ne moram da jedem baš svaki obrok, lak mi je potrebniji. I onaj ruž. I one baletanke. Jer ja to volim. Radujem se uklapljanju, materijalima, igri bez granica kad je stil u pitanju. I to sam ja. 

Ne štedim na svojim lepršavim snovima. Što drugarica rekla: za šta radim? Stvarno, zašto sedim ispred kompjutera ako nema nekih boja kao nadoknade? 

I na kraju krajeva, nema lepšeg osećaja kada vaši mali snovi postanu stvarnost. I vi to sebi ispunite. To može biti lak za nokte, a i mnogo krupnije. Ja sam krenula sitnim koracima. 

Pijačna priča

Kada dođe zima i sezona citrusa, meni nešto teško padne srcu. A imam i izveštaj od doktora da mi se želudac ne slaže sa pomorandžom, limunom, mandarinom.

Jer, jer, jer, to voće me podseća na krompir zbog kog tata često nije bio tu. Preko zime. A kad dođe, donese narandžaste voćke. Podseća me na brigu i nedostajanje. Brigu, da li mu je hladno tamo na Kvantašu? Da li su mu teški džakovi koje nosi beogradskim babama na peti sprat? Da li je led na putu do kuće, da li će moći da izađe do kuće? Kada će doći i kada će opet otići? Da prodaje krompir. U čijoj proizvodnji smo svi učestvovali. Najviše sam volela kada dođe sezona vađenja krompira, pa ja trčim iza vadilice sva srećna. Pa kad mi tata dozvoli da sedim na traktoru dok se džakovi tovare na prikolicu. Kao ja vozim.

Pa sam svima govorila da ja neću da učim školu, već ću sa tatom da sadim kompire. Za još jedno r nisam znala.

Pa onda dođe 7h uveče i svi na kupanje i odmor za novi dan.

Čak su i mamine kiflice bile najlepše tada. Na pauzi za ručak, oko 12:30. Ona spremi za sve radnike, pa sok od maline… Sveže ceđen. Jer pre sezone krompira, ide sezona malina. A tek priče radnika. Švaleracije, smešne teme, samo njima poznate. Nikad mi nisu bile jasne, ali mi je bilo milo srcu kako sami sebe zabave, na 35 stepeni, u prašini, na sred njive. Ja ne bih mogla to. Osećala sam ljubomoricu zbog te sposobnosti samozabave.

Krompir je obeležio naše živote. Od kad znam za sebe mi sejemo krompir. I sve može da izda. I krava i mleko i malina i šljiva, ali krompir živi. Od krompira smo podgajeni. Patike za školu su kupovane. Sećam se i kad je tata meni i njemu kupio iste adidas patike, tri crte. Tad sam zavolela adidas. Zbog krompira.

Pa školovanje. Tu već moram da dodam i mamine krave i mleko koje namuze.

Ali znamo da kad se proda krompir, sve je ok.

I tako smo odrasli, ali sam ja ostala u nedostajanju tate. Nekako mi te zime bez njega, ništa ne može vratiti. A takve zime su bile neophodne da budemo sad tu gde smo.

Znam da sam i čitala bajke i prvi put kad sam videla izraz: pao mi kamen sa srca, ja sam jedva čekala da tata dođe i da mu kažem oduševljeno kako je meni pao kamen sa srca zbog toga što je došao kući.

Sećam se mog ponosa jer znam novi izraz i kako me on tad uzeo u naručje. Jer je i on bio ponosan.

Sećam se i kada smo prvi put išli u Beograd, da budemo kod rođaka, dok tata prodaje krompir. Tad sam videla cirkus prvi put. I nije mi se svidelo. Lažno predstavljanje. Čak ni zabave radi.

Neću pomorandžu ni limun ni mandarinu. Sada me to podseća i na premor na tatinom licu, koji više ne može da se popravi. Tata odavno ne ide na pijacu. Neki drugi ljudi dolaze kod nas po krompir. Ali nas je to obeležilo za ceo život. Meni je doneo sve i ostavilo prazninu zvanu žrtva za porodicu. Zahvalna sam i tužna.

A smisao svega i osetim samo kada i sama pogledam naše zasejane njive. Jer zemlja uvek sve daje i sve uzima. Bukvalno.

Neći ni limun i pomorandžu. Iseckani krompir, molim. I manje nedostajanja.

Priče za buđenje

Nekad u sedmici imam 15 intervjua, a u životu me samo par ljudi intervjuisalo. Sinoć sam imala najlepši “intervju” u mom životu, do sada. Toliko je bilo prirodno, da se zapitah što nisam neka novinarka, jutjuberka , što god. Ali nisam jer ne može svako da izvuče iz tebe ono najlepše i najbolje. Moj govor su slušale samo dve osobe. Prošle godine kada se to desilo bila sam tužna. Sad sam bila srećna. Bio je tu ko je osetio da treba da bude tu. A to je i poenta ovakvih priča. Nas 4 zajedno smo me vratili k sebi.Jutro je svanulo mirno i posle mesec dana videh nebo u Beogradu. Prodjoh pored Vuka, svih mesta za koje me veže stara ja. Bi mi čudno što konačno ne osećam nostalgiju. Već samo zahvalnost. Mogu dalje. Rastali smo se. A u međuvremenu je osvanuo i video, pa Jovanino i moje iskustvo možda bude značilo nekome.

Izvolite.

Zima je bila

05:50
Baka ulazi u sobu i budi nas. Za 15 min se kreće u školu. Brat i ja pogledamo kroz prozor. Vidimo zavejano selo. Nadamo se da će nam reći da ne idemo u školu, ali niko ne govori. Mi uzimamo keks, umačemo u čaj. Stavljamo kese u cipele i krećemo.
Uglavnom smo 5 km prtili sneg i bili prvi koji prolaze kroz sela. Umotani. Zavejani.
U školi se izuvamo i stavljamo cipele pored peći u kojoj je domar Lune založio vatru i sušimo ih
do odmora.
A od odmora vrištimo od sreće, od grudvanja, od vožnje na džaku od veštačkog đubriva, neko, čitaj ja, i na jakni.
Uglavnom smo svi imali vrišteće Mont jakne.
Mislim da je i dalje negde imam.
Na putu do kuće je već grtalica prošla, tako da je zamaranje bilo samo grudvanje i valjanje niz obale
kući dolazimo mokri, učimo, krademo komšiji bob i ne ulazimo u kuću dok majka već ne poludi, a za to je mnogo potrebno.
Uz sve to, ja sam samo čekala da se tata vrati iz prodaje krompira i donese pomorandže.
Ovakve su bile moje zime od kad sam postala svesna sebe do odlaska u gimnaziju. Bile su najbezbrižnije i najiskrenije i bile su snežne i nemirne i svemoguće.

Došle su zime sanjarenja. Vriska se smanjila u selu. Svi smo počeli da odrastamo. Snega je sve manje bilo, ali selo je uvek bilo tiho kad zaveje. Čak ni Raca nije mogla da dolazi svaki dan.
Baba je plela vunene čarape, a mi smo bili zaljubljeni i nismo se više radovali zimama tako iskreno.
Zime su to osetile i sad nas sve manje posećuju.

Došle su onda opet neke druge zime. ( čekaću prvi sneg sa simpatijom, možda me poljubi na snegu) Nije se desilo. Sećam se da sam bila neviđeno nesrećno zaljubljena te jedne prve zime u velikom gradu.
Onda sam zamrzela i sneg i zimu, srca su bila dovoljna hladna i zima je baš utanjila sa posetama.

Danas je zima iznenadila. Posle mnogo godina, rešila je da nas zatrpava i zatrpava i da nas otopi i razneži i priseti na sve radosti i sreće i tuge i da postoji. Da je i ona stanje uma, sa pahuljama kao pratećim efektim.

Tako da treba negovati svoje zime, da nam što lepše padaju.
I na srce i na nos.

Druga strana medalje

Jer, neko bi rekao: dobijaš medalju kada napraviš velike korake u životu. Hrabre. Neko ih nikad ne napravi. Pa preživiš teške dane. Medalja, i te kako. Moj mali kritičar neće dodeliti medalju. Možda samo jedno bravo. Ali iza tog bravo se nastavlja život.

Tu je caka. Kada su se sredile sve neke stvari, nazvaću ih administracijom, došao je na red život. Moj. Ovde. Ako neko gleda sa strane, čak i ako ja gledam sa strane, sve ide po planu. Kako sam želela. Kako smo želeli. Ali ako gledamo sa dubine mojih osećanja – nešto nije u redu.

Moram reći da je dugo trebalo da sama prihvatim svoja osećanja i da ih smatram legitimnim. Jer sam dugo bila pod tim strahom da će ljudi da mi kažu da sam razmažena. Da mi nabrajaju spiskove i spiskove racionalnih razloga zašto ne treba da osećam to što osećam. Zaborave uvek jedno: osećanje imaš ili nemaš. Ne postoji ispravno ili pogrešno. Ono se javlja kao reakcija na razne događaje. Sad, kod terapeuta zaključiš zašto je baš određeno osećanje reakcija na odrešeno stanje. Poenta je: osećanja su ok.

Ja već više od godinu dana osećam svašta. Mogu reći da se nije sastavilo 7 dana da sam bila sa jednim osećanjem. Non stop se menjaju i kuvaju i više i ja prokuvah. Ali ono koje me najviše opseda, sad i kad je sve, kao što rekoh, administrativno, u redu, je neki nedostatak radosti. One iskrene. Ne mogu da se setim kad sam se poslednji put baš smejala, onako od srca. Non stop sam u grču. To čak vide i osobe koje me znaju par meseci. A nemam ovde one najbliže da me opomenu da sam umela da se radujem.

Zašto je to tako, nemam pojma. Pokušavam da dokučim. Da li sam Srbiju prekasno napustila? U trenutku kad se toliko toga izbalansiralo, kad je došla bezbrižnost, kad sam stvorila neki krug ljudi sa kojima volim da provodim vreme? Možda. Da li smo morali da presečemo tu savršenu tortu života i idemo da od nule pravimo neku drugu, sa totalno različitim sastojcima? Možda. Jedno je sigurno. Više ne znam šta je ispravno. Da li imam snage i volje da gradim život od nule na mestu sa kojim nisam kliknula. Ali ću ispitati opcije pa javiti.

Ema mi kaže kako je jedno sigurno kod mene: uvek pratim osećanja. I da me to razlikuje od drugih. Od sveta koji radi stvari zato što treba da se rade tako.

I ja znam da je to moja najveća snaga: mogućnost da osetim dubinu sopstvenih osećanja. Da se od toga razbolim. Plačem. I onda opet svanem i sa sobom ponesem lekciju. Koju mogu da podelim.

E pa ova lekcija baš traje. I još ću o njoj pisati.

Zapamtite: vaša osećanja su vaša stvar i nikada, nikada nemojte da ih se stidite!

P.S. Uđem ja na svoj blog, da ga malo sredim i opet mu se posvetim i shvatim da ova priča stoji neobjavljena.

Mogu da kažem da je situacija samo kulminirala, da se jesam na neki način razbolela, od nedostatka bliskosti, od nedostatka mene radosne, od straha, od virusa, od loših vesti, od neizvnosti.

Prolazim kroz sito i rešeto sopstvenog života, ali znam da mi je ova lekcija potrebna i da može doneti samo promenu i novo rođanje, neke zdravije energije.

Znam da je nacija u duhovnoj bolesti, i znam da nisam jedina koja ovo oseća, tako da se iskreno nadam nekom globalnom miru… uskoro.

Ko zna šta te tamo čeka, u maglama iz daleka!

Dopisujem se sad neki dan sa drugaricama, i jedna pita šta radimo? Dve, od nas četiri odgovaramo – egzistencijalno kriziramo. Svaka na svoj način, naravno. I obe znamo da nema potrebe ni opisivati to, ni nalaziti razlog. Čekaćemo da prođe. Na naš način.

Moja kriza, faza ćutanja, faza “šta sam uradila sa 30 godina”, faza “želim otići u Siriju”, faza “daj mi bilo šta da se osetim živom” traje od odlaska u Srbiju i povratka iz iste. Pola faze opravdavam činjenicom da svi koji odemo moramo doživeti te stvari. Ali ja sam sad baš onako bolno shvatila da sam otišla iz kuće mojih roditelja. Iako ću verovatno uvek biti najpoželjniji gost, ali biću gost. Iako baba Mika kaže: ovo je ovde sve tvoje sine, baba je sa dedom ovu kuću sazidala… Neka bako, ja sam gost. Vaš je život ona zemlja, one krave, onaj zalazak sunca iza Subjela. Palačinke sa kajmakom. To je sve bio moj život, i koliko god ja jako želela da jeste i dalje – ipak nije. Pozdravila sam se sa svima, videćemo se sledeći put kad dođem u goste. Otišla sam.

E sad, svi smo shvatili da sam ja fizički otišla pre skoro dve godine, ali evo, tek ovog septembra sam otišla u sebi. Pitanje je – čemu sam došla? Tu nastaje drugi deo, nedokučiv deo krize.

Jer, ako mene pitate, jednom kad preživimo to odlepljivanje od mamine dojke, tatinog zagrljaja, bratove i sekine ruke – preživeli ste baaaš dosta! I onda kad se to desi, kad već odlepršate u tuđi i hladan svet – zašto ne uradite sve o čemu ste maštali?! Zašto ne otići na taj sto puta smišljani put oko sveta, zašto nemati kućicu baš kraj onog divnog jezera, zašto ne govoriti 7 jezika, zašto ne znati 5 plesova, spasiti gladnu decu, napisati taj roman?!

Možda zato što ne moram doći kući sa toliko podviga. Nisu me moji poslali u svet da ja isti sačuvam. Oni žele da ja imam miran život, svakako lakši od njihovog. A sad, ako baš ostvarim gore sve navedeno, super, ali voleće me svakako i spremiti mi papriku sa belim lukom i bez osvojenog Everesta.

Ja sam ta koja želi da dođe kući sa podvizima. A realnost je drugačija, niko od mene ne očekuje ništa.

Zaključak ove nedokučivosti – svi mi izgleda, nesvesno, mislimo da radimo stvari za sebe, ali ipak nam je potrebna potvrda i to malo roditeljsko bravo. Gde god bili, šta god radili.

Kada shvatite da možete i morati živeti i bez toga – imate ostatak života da saznate šta je to od čega vam srce igra čak i kad niko ne gleda? Šta je to ono što ste vi? Tako divni i jedinstveni.

Ja ovim pisanjem dođoh do rešenja krize – baš taj život i to otkrivanje.

Poželite mi sreću. Ja je želim vama.