Tu, iza ćoška jedne sudbine

Hitam ja brzo ka metrou, kroz nemirno i konačno lepo, septembarsko veče.
Stižem na stanicu, kad voz ne ide, štrajk opet.
Zovem uber, piše: za 8 minuta dolazi Katip. Ok, nastavljam da gledam užurbanu omladinu i pitam se odakle im energija i odakle meni nedostatak iste. 🙂
Dolazi Gospodin Katip. U beloj košulji, auto miriše i sve je prečisto. Govori mi nešto na nemačkom, što već ne razumem. Ja izgovaram da slabo govorim nemački, on me pita je l’ govorim srpski, može i taj jezik?
Ah kakva radost! Uvek se obradujem našem čoveku kao da sam biser našla.
I priča meni Katip kako je Albanac iz Makedonije, kako je pobegao za vreme rata.
“Kakvu smo državu imali, Jasna”. Izgovara sa toliko tuge i žaljenja, da sam i ja istu osetila u grlu. Nastavlja da priča koliko nije hteo da ode i koliko je morao. Kako ne može da podnese ove ljude ovde, a mora. Kako nemaju ni radosti ni zagrljaja ni srčanosti. A opet živi sa njima, tečno govori nemački, radi tri posla / kao vozač, šnajder i sudsk tumač, jer mora. Sve to priča ne kao neko ko žali nad svojom sudbinom, već kao neko ko vrlo dobro zna kako je svet surov i kako moraš da nađeš način da preživiš. A on to radi na neki smiren i gospodski način. Tačno sam mogla da zamislim sa komom preciznošću i smirenošću šije odela.
Malo mene ispituje šta radim, zaključujemo da se radi samo za troškove i da nemaš ništa svoje. A i kako kad si na tuđem.
Ulazimo u ulicu i onda pokušava da mi objasni da se upravo naježio, jer je baš tu iza ćoška živela Sofija, njegova Germanka koju je voleo kad se doselio.
I kako ništa nije slučajno u ovom životu.
Stajemo, on mi govori da se pazim u ovom ludom gradu.
Ja njemu poželeh sreću, u životu, sa svim.
Izađoh. I mene prođe jeza, ali ona dobra.
Znam da ništa nije slučajno.
Ali isto tako znam da Katipa čuva njegova srećna zvezda.
Zahvaljujem svim zvezdama što smo rođeni gde smo rođeni.
Kao biseri, uvek ćemo se negde nanizati.
I sijati.

Udah u suštinu

Od avgusta prošle godine ja imam neki čudan bol sa leve strane, kod srca, oko rebra, šetajući. Bol se pojavio iznenada i tu je dugo. Preklopio se sa visokom anksioznošću i doveo me do toga da obilazim kardiologa i sve moguće doktore, alternativne i klasične. Svuda je odgovor bio: zdrava si, sve je u redu. Ovi alternativni su stidljivo objašnjavali da možda samo treba da odmorim. I da se opustim. You need to relax. Relax, please. Rečenica koju sam najčešće čula u ovoj godini. Kad bolje razmislim, to mi je govorila i moja porodica i dalje mi govore, govori mi Miloš, poneka drugarica. ZNAM da treba. Ali znam i da ne mogu. I u svemu tome sam ja znala da mene nešto dugo tu steže oko srca, da nešto iz mene hoće da progovori, ali strah je bio jači i ja sam tražila sledećeg doktora. U međuvremenu je i varenje počelo da me muči. Za to sam znala već od pre, da hoće od stresa, ali ove godine isto – prosvirao lonac. I na sve to, dosadila sam i Bogu i narodu, što bi rekli, sa svojim simptomima. Nema knjige koju nisam pročitala, saveta, ali ništa. Sve ispari. Ja sam na sve načine pokušavala da poklopim taj ekspres lonac u meni. Da ga začepim sa svih strana, da sam sebe ukuva, jer ja ne znam šta ću sa tom parom, šta ću sa tim što se unutra kuva. Ali on nije hteo, pa je zaboleo i leđa i creva i sinuse i štitnu.


Danas sam završila sa svojom fizioterapijom. Devojka je divna, pomogla mi je dosta, ipak, naglasila je – ili se opusti ili daj otkaz ili nešto promeni. Celo telo ti je napeto. Samo mislim: jok, nisam primetila.


Krenula sam na časove joge uživo. Učim sve od nule, kao da nikad nisam radila. Uredno odlazim svaki dan i jedini sam početnik u grupi. Prvo što su me pitali je bilo: da li znaš da dišeš? Iskreno rekoh: mislim da ne znam. I to radim na mišiće. Onda su mi pokazali i objasnili mi da tako treba da dišem ceo čas. Ništa mi teže ne pada. Imam osećaj da će mozak da mi eksplodira.
Na drugom času u salu je ušetala nova instruktorka, meni nepoznata. Vila, sa osmehom i kožom deteta i prelepom sedom kosom. Upoznale smo se i ona mi je opet ponovila za disanje. Kako sam udahnula treći put, moje telo je popustilo i pustilo. Suze. Osetila sam se toliko bezbedno sa svojim dahom, kao da do sad nisam dozvoljavala da izađe. Kao da sam prvi put udahnula. Plakalo mi se celih 1,5h. Na kraju sam završila seansu plakanjem. Plakanjem olakšanja. Umorila sam se od držanja poklopca na loncu, pa sam ga pustila da prošišti i onda da polako isparava, pa šta ostane. Polako otpuštam i bolove i sve što mi ne treba.
Proces je dug i osećam da tek biram sastojke koje želim u svom loncu.
Osećam da sam preživela, ponovo se rodila, iako sam vrlo živa svih ovih godina, ali sad bih baš da živim po meri moje duše. Zdrave duše. Nije lako, možda nikad ne bude, ali vredi pokušati.
Inače, danas sam videla da je instruktorka i ilustratorka, da idemo na istu vrstu terapije i da smo obe preživele traumu u detinjstvu.
Sve dolazi kad treba, a ja sam izgleda to osetila, zato sam i smela tu da pustim da lonac prokuva.
Jedno je sigurno – moja intuicija me nikad nije prevarila. I nikad više neću prestati da verujem sebi.

Srbija kao dijagnoza duše

Uzmi sine ovo slatko od jagoda, od ove godine,vidiš kakve su.
Nadam se da ćete da se vratite opet kod nas, reče dama iz kafane, posle piva koje smo popili uz trešnje.
Kafa na stanici 100din.
U Ljigu smo dobili burek bez jogurta.
U istom Ljigu sam našla bonitop bombone koje mi kupovao deda Ljubiša kada sam bila mala, pri povratku sa struganja.
Mami su nikli krastavci i ruže nikad nisu bile lepše.
Na lokalnim radio stanicama se poručuju pesme za veridbe.
Vojvodina je prelepa leti.
Kod Miloševih stižu smokve.
Na splavovima je život.
Dragi ljudi dele lepe vesti.
Vazduh je isti. I svež i guši.
Nebo je najlepše u Tabanovićima, a gledala sam mnoga druga pomno.
Tata leže sa mrakom, ustaje uz prve zrake Sunca.
Krave stvaraju mleko.
Neka mesta se bukvalno urušavaju, druga bujaju od života.
Ljudi su smrknuti i na mukama, ipak, život pobedjuje.
Zvona zvone. Nikad ne znaš šta će dan života u Srbiji da donose.
Ali nikada neće biti glistast.
Pročitala sam opet kako je Balkan pravac u psihologiji.
Pa jeste, ali dijagnoza ima lek, a i naša je.
Apsurdno je, ali izabrali smo je.


.
.

Vozačka dozvola za hrabar život

Biciklu sam naučila da vozim jednog dana ispred stare seoske prodavnice kad me sestra Jelena pustila i ja sam samo shvatila da vozim sama. Koliko sam se moćnom tada osetila! Pomislih: moja ponika i ja – ma svet ćemo da osvojimo na ovim točkićima. Postala je moja najbolja drugarica. Svi su kupovali brzinke i modernije bicikle, ali ja sam baš bila ponosna na moju biciklu. Posle jednog pada završile smo i u lokalnoj pesmi. Uspele smo, reklo bi se. Ponika je i dalje negde kući. A ja sada imam njenu naslednicu – zove se Spring. Isto je skromna, i nismo osvojile svet ali značajno smo pedalale Nemačkom. Volim je. Priča o vožnji kreće sa njima. 2008 su me upisali na časove vožnje. Kao i sve moje prijatelje. Taman mad napunimo 18 godina, da možemo sa vozimo. To je bila lepa ideja, ali sumnjam da su neki ljudi ikada seli za volan. Tako da ona stavka vozačka dozvola kategorija B, u CV-u, je bukvalno samo reč. I ništa drugo. Ja sam negde izmedju. Da se vratim na učenje vožnje – imala sam strogog instruktora. Zvao se Pane. Svi su ga znali. Čuvena auto škola u Požegi. Pane je tokom vožnje uvek gulio pomorandžu, slušali smo Gibonija i njegove reči: Jasna, ti ćeš u životu raditi samo za kazne. Vrlo motivišuće. Pored dobre muzike, dao mi je i par saveta za vožnju koje sam ja shvatila kao životne. Jedan od njih je: nema razmišljanja kada kreneš da pretičeš. Sve ili i ništa. Odluka je doneta.
Vožnju sam položila iz prve. Drugi dan ogrebala far ispred kuće. Tata je rešio da nam kupi juga, zbog manje štete. Vozila sam ga jedno proleće u gimnaziji- udarila mačku. Svedoci nisu našli nieno telo. Bila je to čudna scena. Nedugo zatim se moja vožnja pretvorila u sezonsku vožnju- odlazak po maline kod baka koje nisu mogle da je doteraju na hladnjaču. Poneki odlazak u grad. I to je to. U Beogradu se nisam ni usudila da vozim.
Ipak, vožnja je nešto u čemu sam na trenutke osetila sopstvenu snagu, moć fokusa, sva čula u pripravnosti. Vožnja je nešto u čemu sam uživala, posebno kad sam sama. Zamišljala sam gde sve moj auto i ja možemo stići? Kakve pesme možemo pevati i poverovati samom putovanju.
Strah i sumnja u sebe su nam to oduzeli.
Posle X godina i jednog peha od prošlog leta, počela sam da razmišljam o vožnji ponovo. Da je vreme da se sretnemo opet ali ovaj put pravo. Počela sam da se raspitujem i za male automobile i zamišljam boju, pa izlete na koje mogu i ja nekoga da odvedem. Mogu sve da vidim.
Pre par dana sam konačno sela u auto. Naš i moj. Nisam smela da se okrenem ni levo ni desno. Sva sam bila ukočena i verovatno preznojena. Ali 80km sam prevalila. Preticala sam kad sam odlučila. Vozila preko 100km/h. Osetila da je to to. Verujem sebi. Putu. Životu.
Rekli su mi da je Pane umro – ali znam da gore negde ljušti pomorandžu i ponosan je.

Udah izdah klinac palac

Da prostite.

Još jedno jutro u kome ja nešto jurim, da završim, obavim. Potpuno odsutna. Ležem na spravu za masaže. Devojka me pritiska i govori mi: opusti se, opusti se. Sve jače steže. Ona hoće da me opusti, ali ja se ne dam. Aman ženo, ja sam ti prvak u neopuštanju. (nećemo računati svadbe i ostale prigode, gde dušu opustim i ispustim od svega)
Trčimo sinoć telo i ja, svojevrsna meditacija, utvrđujemo sopstvenu snagu. Ja ispipavam granice, ali nežno. Radimo posle toga jogu. Sve možemo. Ali ležem u krevet, i umesto da se srušim od umora, kreće roj misli. Ne. Ne opet, mislim.
Noga mi nešto trne.
Pomislih: sve mi je džaba. Udah, izdah, kako sam naučila. Hajde! Uspevam da se umirim.
Pridižem se i zaključujem: nisam opuštena, ne pomažu mi ove tehnike, umorna sam.
Umorna sam od karantina, umorna sam od brda ljudi koji me opsedaju svakog dana, umorna sam od čekanja, prisećanja prošlosti i planiranja budućnosti, umorna sam od sadašnjeg trenutka iz kog zjapi praznina nepripadanja, od daljina i nezdravih blizina.
Ne mogu da udahnem, jer bih prvo da se isplačem, a onda da plešem negde pored mora do zore. Da spojim vodu i vatru i sebi. Pa da onda i udahnem i izdahnem.
I po stoti put zaključim: koliko god da je teško, nejasno i glistasto – ovo sada mi pripada i ovo je moj put.
Jednog dana ću se sa osmehom osvrnuti na njega.

Kad je previše, previše?

Još jedan maj u karantinu.
Još jedan dan kako završavam posao na istom mestu na kom i vežbam i odmaram i pišem. Home office. Fuck it.
I još jedan dan gde se obradujem što ne pada kiša pa eto, zahvalna sam što mogu da prošetam gradom koji je zatvoren već 6 meseci. Pokušavam da budem srećna što mogu, eto, u supermarket i u dm, bar lak da kupim. Sto peti, karantinski. Pa eto, promenim boju laka, jer to je sve što mogu… I izlazim napolje i M kaže kako treba da se radujem, još malo će letovanje, još malo i sve će proći. Možda budem mogla da idem na novi posao. Evo, stiglo je proleće, sreća je u malim stvarima. On to izgovara. Meni, masteru radovanja malim stvarima.
Ali ja shvatam da mi je veština oslabila. A da nisam primetila. U danima koji su isti. Ponekad anskiozni, ponekad sa mrvom nade, ali u suštini su čudni. Danas sam našla termin za to – languishing. Kažu ljudi učeni – nisi u depresiji, ali ne možeš ni da vidiš neku veliku radost.
I da, ja to osećam. I sada mi je već previše. I korone. I ove klime. I svega.
Sve sam faze prošla, i mira, i velikih uviđanja i sve mi je to trebalo i verovatno se ne bi desilo da nije bilo korone ali sada već prerasta u mučenje.
2,5 godine čekam na red da ovde počnem da živim. Pa onda vidim neće to biti skoro, pa mi kriterijum opadne, eto, samo proleće da dođe, ali evo, danas je sedmi maj, sneg je padao pre dve sata, sada greje Sunce, još me kosti bole koliko sam se smrzla sinić.. Ne, nemam snage da se radujem malim stvarima više. Činjenici da je cveće lepo i i da eto, možemo da se podružimo u parku. Ljudi koje sam upoznala ovde se uveliko odlučuju na povratak u svoje države ili odlazak u neke druge. Toplije. Humanije.
Juče je bio i Đurđevdan. Kući je bilo 20+ stepeni. Svi dragi ljudi su se okupili. Vazduh je bio topao. Sloboda je vijorila. Kao i uvek u selu. Ja sam bila ljuta na ceo svet. I sebe. I po stoti put se pitala – koja je cena odlaska? I da li moramo da je plaćamo? I to na teži način – pandemijski.
Ni tamo smo ni vamo. Vremenom se udaljavaš od svih najbližih, a na ovoj strani se ne dešava ništa.
Po sto šesti put se pomolim nebesima da mi daju snage i strpljenja, jer na sve ovo, mom bići je potrebno ovo iskustvo.
Plašim se samo da ću iz njega izaći kao potpuno druga osoba.
I ne znam da li da se radujem…

Sreća se samo srećom vraća

“jooj pusti je, plakaće posle”
rečenica je uz koju sam odrasla, uz koju smo odrastali, u momentima kada se baš jako zabavljamo i smejemo do suza radosnica
ne znam odakle su babe, mame to čule
i u kom svetu su naučene da ako se puno smeješ – puno ćeš plakati
ne znam, ali to jeste oblikovalo i smeh mog bića
kako sam uvek verovala da odrasli, ljudi od nekog znanja, znaju više od mene, tako sam i poverovala za to preterano smejanje
u petom razredu me pubertet drmao baš jako i svaki dan sam se smejala kao luda na brašno
ali naučena da će to da mi se vrati loše, terala sam samu sebe da budem tužna posle škole da mi se ne bi desilo to loše
verovatno bi neki stručniji ljudi razmatrali ovo malo dublje, ali ja sam samo radila kako sam naučila jer sve shvatam ozbiljno ( zašto bi inače neko rekao tako nešto?!)
ne znam kad sam prestala da se teram da budem tužna, ali svakako se neki osećaj krivice uvukao kad sam baš srećna i kad mi se duša smeje
a kakos tekoh neka saznanja o ovoj mojoj duši – njoj je baš dato da se smeje
i ona se često smeje (u sebi)
kad ugleda prvi prolećni svet
zrak Sunca
vrh planine
dobru dušu
kad krene dobra poznata pesma
kad posteljina miriše na Bohor plavi
kad je lubenica slatka
kad su boje lepe
kad ptice pevuše
kad voli
malo joj za sriću treba!
i daje sebi obećanje da više nikada neće postideti svoj smeh
i da će ovo najgluplje uverenje ikada razbiti na komade
i učiti ljude sreći!
jer kad se ona dešava, nema mesta za loše!

Tepih

Bila jednom jedna staza. Staza kao početak puta. Kao dan rođenja. Ostavljeni smo na njoj sa rečenicom: život ti je dat, sada idi, živi ga. Prvih par godina pužemo, klecamo, opipavamo zamlju ispred nas, upoznajemo ljude koji nas vode, hrane, nose kad je teško. Onda prohodamo, pa više ne moramo da budemo nošeni, ali i dalje možemo lako da upadnemo u žbun sa strane, da se uplašimo zmije, ogrebemo kolena. Zaštita je potrebna. I dalje su tu drugi ljudi. Onda još malo porastemo. Staza je sve šira, počinjemo da uviđamo šta je van nje. Hmm. Tamo je isto neki puteljak? Gde li on vodi? Ko su oni ljudi tamo? Ova biljka miriše primamljivo. Možda ova staza nije najbolja staza. Pitamo se, ali nastavljamo da pratimo. Ipak, sada znamo više nego pre. U jednom trenutku ugledamo tepih. Na sred staze. Tepih koji su prešli svi ljudi pre nas, tepih koji nosi sva iskustva generacija pre nas. I krenemo preko njega. Osetimo tlo ispod nogu. Postaje teskobnije. Mnogo je to prašine. Kakav li su težak hod imali ovi ljudi? Noge se lepe za njega. Obara nas. I kreće motanje. U njemu smo. Auuuu. Šta je ovo i ko smo mi? Kako ovo nismo znali i videli pre? Ili vidimo tek kad smo spremni. Vidimo slike prabake. Rat. Stradanje. Žrtvu. Nerođenu decu. Naivnost i jednostavnost života. Sve, vidimo sve. A znamo i za našu sadašnjost. U tom motanju srećemo ljude. Neki nam postanu bliski. Ali više ne znamo da li su bliski jer se zajedno kotrljamo u starom tepihu ili ima i nešto drugo. Postaje nam dosta prašine. Krećemo da čistimo tepih. Jedan po jedan čošak. Neki čak moramo i da bacimo. Neki da provetrimo, neki da prihvatimo takav kakav je. Ali prašina se skida. I nazire se neko svetlo. Još mnogo tumbanja ali tepih kreće da se odmotava. I izlazi na livadu. Osunčanu zelenu livadu. I tamo je pesma i tamo je miris. I tamo je vazduh. Staza više nije od kamena. Može lakše da se hoda. Pitanje je, sa kim hodamo dalje i ko je sa nama preživeo tepih?

Dok čekamo odgovor, zahvaljujemo se tepihu i stazama koje su se morale proći.

2 godine u Berlinu i zahvalnica promeni

Sedam juče da radim i malena me aplikacija opominje da je 20. januar i tekst na istoj aplikaciji me podseća na jutro te 2019. Dan kad sam otišla, po prvi put. Na trenutak se šokiram: samo je 2 godine prošlo? Ovo izgleda kao večnost! A onda druga strana: pa prolete ovo vreme.

Prolete, a ja se izvrnuh kao kanta sa šljivama. Naopačke, na sve strane, u sebi i oko sebe. Iskreno, tako sam mirno i sigurno doputovala u ovaj grad, a onda je sve krenulo da se kuva. Već sam ubila sve moguće mojim pričama o selidbi, svakodnevnim, dok i sama sebi nisam dosadila i počela da budem u promeni, a ne u priči o njoj.

Valja nešto pametno zaključiti na ovu godišnjicu, kao što je: znam da ništa ne znam! I mnogo mi se sviđa ta doza neznanja. Treba se ponekad upustiti ovako u neku avanturu, čisto da ego srušiš i spustiš se na zemlju i u svoju dušu ponovo.

Ja sam došla iz jednog lepog života u potragu za još lepšim životom. Može se reći da obe države sadrže vrednosti koje ja mogu da poistovetim sa mojim životnim vrednostima. Ipak, kada treba da se pomiriš sa činjenicom da ne možeš da imaš sve na jednom mestu, krene cepanje i kompromisi. Koje na kraju krajeva odrediš prema prioritetima, trenutnim.

Onda kad sam tako napravila male kompromise, shvatila sam koliko sam bila ušuškana, sigurna u svojoj svakodnevnici, koja bi verovatno i dan danas bila slična. Onda je ušuškanost zamenio strah. Strah od novih ljudi, prevoza, ulica, putovanja. Moj strah je počeo da odbija sve, čak i ono što mi se sviđalo. Nisam htela da pustim svoju ušuškanost iako sam već uveliko stajala na olujnom vetru.

Krenula sam da upoznajem ljude. Oni su malo, po malo, postali nešto sigurno ovde. Neka nova porodica. Pričamo o Srbiji, ali pričamo i o Nemačkoj. Sve pokrivamo. Jedemo različite kuhinje, idemo i na ćevape. Rastajemo se od prošlosti zajedno, radujemo se budućnosti.

Malo po malo, izađoh ja iz kućice straha. Berlin je počeo da bude sve lepši i lepši. Mogućnosti sve šarenije. U svemu tome, u par navrata, ja se u sebi razdvojih od Srbije na neko vreme, doživeh kompletna cepanja duše i u tome sretoh ljude koji su stavili melem na istu.

2 godine kasnije, sveže zalečena, mudrija i sa mnogo manje nemira u srcu – shvatih da je promena jedina konstanta i da u doba promena samo prilagodljiva bića opstaju.

Izgleda da sam i ja to biće.

Hvala ti živote.