Mir, izlečenje ili peta faza imigracije?

Sedela sam neko veče na terasi i gledala vedro nebo, posle par kišovitih dana. Videla sam iste zvezde koje vidim sa svih mesta koje volim. Pre svega, iz mog sela. Čula sam cvrčke u Berlinu i setila se koliko su leta tamo najlepša. Kada utihne selo, traktori, graja i ostane samo mir šume, neba. Na trenutak sam to osetila ovde i osetila sam mir: jer gledamo isto nebo, i daljine su ništa.

Onda sam ipak osetila kako, koliko god se trudim da sagledam širu sliku svih događaja ove godine, jesmo ograničeni i u stegama. I stanje je loše. I možda samo neka livada i zvezdano nebo mogu da pomognu da se izdvojiš iz sadašnjosti. Ali sadašnjost je tu. I nije lepa.

U tom razmišljanju sam shvatila još nešto: da više ne paničim, da više ne smišljam nagle životne promene, da ne mislim kako postoji neko drugo mesto, ljudi gde ću ja da budem srećna baš onako kako sam zamislila, kako je uvek ono tamo nešto što je bolje…. Lupnem se po obrazu! Da li sam se ja to izlečila? Od nestrpljivosti, od romantične ideje o životu?

Možda! I dobro je! Jer oduvek su samo krajnosti ono što mi je davalo motivaciju. Samo da je neka zapetljana priča, skok pa da se ja osetim živom. Te krajnosti su nešto što me vremenom izmorilo. I svakoga izmori. I uvek sam sam mislila kako ja ne mogu postići mir u ovom životu.

Možda je do ovog glupog virusa i baš ne tako lepe sadašnjosti, možda je do umora od borbe sa sopstvenim vetrenjačama, ali ja sam u ovom ludilu sklopila mir sa životom i mnogo lakše živim.

Ne žurim nigde, ne jurim ništa, nalazim svoju meru, imam velike snove, ali dajem im vremena.

Dajem sebi vreme. Da dišem. Jer sve što mi treba me čeka.

P.S. Vrlo moguće da prva dva pasusa nemaju veze sa ostatkom teksta, ali dajem vam jedan sirov tok misli, jedne letnje noći, sa jedne terase. 🙂

Rađanje

Maj je mesec u kome sam zaboravila na Sunce. Možda nisam ni zaboravila, možda ga nije bilo, možda su moje oči upale u mrak i dubine mog bića u kome nema uobičajene svetlosti. U ovim fazama bih nekada tumarala uplašeno, pokušavala da nađem izlaz, lupala glavom o zid. U ovoj fazi, sada, znam da mi je potreban taj mrak. Da vidim i naličje sopstvenih latica. I vidim. I pokušavam da razumem. Krenem od trenutka u kome se moj pupoljak razvio u maminom stomaku. Razmišljam da li je zalivan svetlošću, čistom vodom, vazduhom. Da li je bilo teško da procvetam tu, u njenom mladom, sitnom telu. Čak je i pitam, ona kaže: ne mlati, bila si dobra. Shvatim to. Bila sam dobra i rešila sam da me mama rodi pre nego što sam i znala da ću se roditi. Dobro je to mesto za nastajanje. Definitivno suđeno. Hvala ti. Idem dalje. Da li sam znala sa tri godine šta mi prija, a šta ne, kao što danas ne znam da razaznam. Mama kaže da sam se bunila. Nisam htela da jedem jaja, kupus, sarmu i papriku. Nisam htela da uđem u kuću jer mi je lepše bilo na polju. Toga se i ja sećam. Bašššš sam volela da se igram u blatu. I da gradim kućice. Kućice koje su pune ljubavi, u kojima je svaki detalj sa nežnošću posložen. To mi je ostala navika i dan danas. Gde god da sam, napraviću mali dom. Toplina. Toplina. Toplina. Svetlost. Svetlost. Svetlost. Moje osnovne potrebe. Kad je dom u pitanju. Kad su ljudi u pitanju.

Ali, niko mi nije odgovorio na pitanja kada sam naučila da kažem DA na sve što osećam kao NE? Ko se uplašio pa je i mene uplašio? Kada sam pomislila da sam loša ako mi se ne sviđa ono što se drugima sviđa? Kada sam pustila da moje latice napadaju neke nepoznate bubice koje silaze do korena i čine da venem? Verovatno kada su sve žene u svim generacijama pre mene učinile isto. A nikog nije bilo da ih zalije, da ih stavi na Sunce, da ih sačuva.

Nekada bih se ljutila na njih. Sada im se zahvuljujem.

Dobijam Suncokret na poklon sad neki dan. Osetila sam da mi je neko doneo živo biće. Pričam mu i nalazim mu najbolje mesto za rast. Gledam mu latice, liske, koren, sve je u redu. Fali mu Sunca ovih dana ali i dalje je snažan cvet. Osećam nežnost i ljubav prema njemu. Obećavam da ću ga štititi.

Zapravo, dajem obećanje sebi. I svim generacijama žena pre mene. I onima koje tek dolaze.

Hvala vam na šansi da se iznedrim.

Život kao takav, život kao priča

Kada sam otkrila da postoji igra zvana žmurka. Kada je mama napravila prve palačinke sa kajmakom. Kada sam shvatila da nešto malo na krevetu kaki u pelenu i da je to moj brat. Kada smo se brat i ja igrali u obližnjem potoku. Kada sam otišla na prvo sankanje. Kada je tata sa Kvantaša doneo prve pomorandže. Onda i lubenicu. Kada sam prvi put probala tu lubenicu. Kada sam napravila prvu kućicu u dvorištu i tortu od blata. Kada mi je sestra pozajmila prvu barbiku. Kada sam dobila prvu drugaricu – Ivanu. Kada sam se prvi put zaljubila. Kada sam dobila prvu peticu, koju i dalje čuvam. Kada sam ukrala prve jabuke na putu do škole. Kada me tata vodio da mi kupi patike za polazak u školu. Iste kao njegove. Kada je mama rekla da je trudna i da ćemo dobiti sestru. Kada me Maja šminkala za prvi izlazak u grad. Kada smo napisale prve ljubavne priče. Kada sam otkrila dnevnik. Koji je postao moj najverniji prijatelj. Kada je sestra došla na svet. Kada smo krenule na veliku maturu. Kada sam prvi put osetila da volim. Kada sam prvi put ugledala Skadarliju i svoj prvi stan tamo. Kada sam prvi put ostala budna posle ponoći. Kada sam prvi put plesala do zore. Kada sam prvi put plesala do zore pored mora. Kada sam se prvi put srećno napila. Kada su one počele da imaju momke. Kada smo zore dočekivale u studentskim domovima. Kada je jedna po jedna svijala svoje gnezdo. Kada smo primile prve plate. Kada je brat posta tata. Jednom, pa drugi put. Kada je sestra postala mama, jednom pa drugi put. Kada sam opet zavolela. Kada sam rekla da. Kada sam davala pare tamburašima i ispratila nju u Ameriku. Kada sam ja prvi put videla Ameriku. I brojne druge gradove sveta. Kada sam napisala prvi tekst ovde. Kada sam izašla na vrh planine. Kada sam istrčala prvu trku. Kada se nisam predala provaliji. Kada sam otišla na prvu terapiju. Kada sam otkrila pivo od višnje. Kada sam zavolela suncokrete. Kada sam prvi put plakala od sreće….

Nastaviti niz u svim godinama koje dolaze. Jer ovaj život izgleda kao jedan srećan život. Kada ga imamo.

Tetka Snežana

Ko god da je pročitao neki od mojih tekstova, zna koliko je meni porodica sve, uz sve lance koje to nekad nosi, ali na kraju dana, sve najbolje u meni je došlo od njih i to je moj mali kovčeg zlata koji želim preneti na nove generacije.

Isto tako, kao neko ko je odrastao u baš patrijarhalnom okruženju, žene iz tog okruženja su postale veoma bitni simboli, učenje kako želim ja da živim, a i kako ne želim. O nekima od njih sam pisala, ali danas je došao red na moju tetku. Najvoljeniju, najbolju, najosećajniju i najnesebičniju! Baš je volim.

Inspiracija je došla tako što mi je mlađa sestra poslala šta je dobila od tetke na poklon za rođendan. Ja sam pogledala sliku i vratila sam se odmah 20 godina unazad. Pomislih: sve se menja ali tetkina uloga u našim životima nikada! Tako smo i brat i ja dobijali najlepše poklone od nje. Nas su roditelji vodili 2,3 puta godišnje u kupovinu, ništa moderno nismo imali nikada, samo ono što je najpotrebnije. Zato je tetka znala da nas obraduje. Ja sam prvi sladoled probala kod nje. Prve viršle. Prve makarone. Sa prvim barbikama sam se igrala kod nje. Gledala bacanje petardi. Kod tetke sam provodila neke raspuste, a kako nikada nisam volela da se odvajam od kuće, možete zamisliti koliki je ona izuzetak. Tetka me je pazila i u gimanaziji, kad mi je bilo baš teško. I tako do dana današnjeg. Obožavam da odem kod nje, volim da je čujem. Ona je moja druga mama i najomiljeniji član familije.

Uvek se pitam kako ima energije da stalno nešto novo smišlja, uredi, kupi, pokloni. Da se pobrine o svima. Ona mi je dala i dve rođake/sestre koju su istom rangu kao brat i sestra. Nas petoro smo najpreči. Mislim da je baba najponosnija na našu povezanost. Tetka me je naučila i šta je ljubav prema bratu. Bezuslovna, često povređujuća, ali brat je brat!

Tetka nije uvek imala lak život, ali zato je uvek imala teču, koji je doneo mir u sve to. Njihov brak je meni uvek bio neki primer. Ta podrška, zajedništvo je nešto o čemu sam uvek maštala.

Mogla bih sad do zore pisati o tetki, prisećati se njene uloge u mom životu, ali mislim da je dovoljno da ostavim ovaj tekst ovde, da moja deca nekad mogu da pročitaju, da se svi podsetimo sa vremena na vreme ko su te osobe koje sam život učinile nežnijim i manje strašnim.

Za mene je to moja tetka Snežana. Hvala ti tetana i voli te tvoja Jaci!

Šta je to dobar radnik?!

Kao prvo – javno obećavam svetu i sebi da nikada više neću ostaviti momenat inspiracije za kasnije. Javno obećavam da će sve priče koje se u par razmišljanja i još par minuta stvore u ovoj glavi, leteti na neki papir. Koliko priča je otišlo u nepoznate delove mog bića, samo nebo zna. Tome je kraj, bar neka priprema za ulazak u novu godinu života. Sad mogu da nastavim dalje.

Od kada sam počela da radim, kao odrasla osoba, uvek sam bila dobar radnik. Dok sam pekla burgere u Americi, dobijala sam pohvale. Rad u hostelu, kladionici, svi su bili više nego zadovljni. Tako je bilo i na prošlom poslu koji je odredio moje zanimanje, tako je i sad. A ako se vratim u detinjstvo, dobro sam brala maline, dobro sam radila domaće, dobro sam pravila kutije za hladnjaču. Da objasnim, to što sam ja mislila da dobro radim nešto, je zasnovano na vrlo tankim, kroz bradu promrmljanim pohvalama. Nikad mi niko u porodici nije došao i rekao: Jasna, ti si u tome dobra. To radiš dobro. Kada bih se svađala sa mojima, dolazili smo do toga da se to podrazumeva.

Verujem da se to podrazumevanje preslikalo i na sve ostale poslove. I još na sve to, mi smo kao društvo takvi, nije nam teško deliti kritike, ali zato pohvale…

Nije meni ni do pohvala. Nego do toga da ja znam u čemu sam dobra. Danas smo imali neki sastanak gde nam je predstavljeno koje veštine su neophodne za određene poslove u timu. Ostalo je da razmislimo o tome, da vidimo gde hoćemo da se unapređujemo, šta fali. Ja gledam u onu prezentaciju i razmišljam: kojom veštinom se opisuje dobar radnik? U čemu od ovoga sam ja dobra? U čemu sam baaaš dobra, a šta škripi? Evo, nemam pojma. Ali me ta lista klepila na sva moja razmišljanja o životnom pozivu, o tome što nemam pojma kako sebe da predstavim nepoznatim ljudima, a da bude shvatljivo.

Zdravo, ja sam Jasna, ja umem da radim sve dokle god u tome rastem i dokle god mogu da pomognem ljudima, i da inspirisana njima inspirišem sebe. Živim po osećaju, slabo mozak.

Da li se neko nekad tako predstavio? Nije. Zato je meni bitno da mi neko oceni veštine koje posedujem. A očigledno ih posedujem, jer radim posao koji ih zahteva. Samo što se osećam kao pala sa Marsa. Kada mi neko kaže: bravo Jasna, odličan posao, ja ne znam šta je tu odlično jer sam ja naučila da se podrazumeva da daješ sve od sebe.

Ja sam danas, posle 30 godina rešila, da se moj dobar rad ne podrazumeva, nego ja da ga biram. Da pratim srce, ali da dobro upravljam i svojim resursima. Rešila sam da, ovde, gde mogu da dobijem pohvalu, tražim i objašnjenje za nju, kao i za kritiku. Želim da sve što mi je nejasno, postane jasno. Jer viša nisam mala Jasna, čija se dobra volja i poslušnost podrazumevaju. Posle 30 godina, vreme ja da mojim veštinama, upravljam ja.

Pa da se u nekom tekstu za godinu dana jasnije predstavim i da to bude više od dobrog radnika!

Corona vs nostalgija?

Sećam se jednog leta, bila sam mnogo nemirna i napravila sam kolut napred preko nekih trupčića i slomila ključnu kost. Ipak, nisam htela da kažem da me boli rame, pa su to otkrili tek posle 7 dana, kad nisam mogla da se obučem. Staviše mi prevoje. Rekoše: miruj Jasna. Nisam to učinila, već sam otišla da se ljuljam na nekoj kapiji. U jednom trenutku, kapija je cimnula i tako je i moje rame. Pala sam u travu i počela da cvilim. Ali samo da me niko ne čuje, samo da prođe. Prošlo je, ali ključna kost mi nije zarasla ispravno.

Zbunjeno. Izgubljeno. Tužno. Malo besno. Uplašeno. Bespomoćno. Samo neka od osećanja koja delim sa celim svetom sada. I koja delim sa tom uspomenom iz detinjstva. Upala sam u to stanje opet – čekam da prođe. I mislim kako ništa ne osećam. Posao je tu uleteo kao odličan alibi. Ako radim 12h dnevno, naravno da neću imati vremena da osećam. Tu lekciju sam već dobro usavršila. Mislim da nisam jedina.

Kad stignem da razmišljam, svaka misao vodi u ćorsokake mozga.

No, u lonac osećanja me vrate glasovi najbližih. Tata koji je došao iz njive. Samo da se javi. Mama, evo i ona stigla iz štale. Pa onda krenu da se ređaju svi… Sestričina koju sam mislila da vidim ovog meseca, po prvi put. Drugarica koja se zaljubila, posle X godina. Uspomene nekih davnih proleća. Miris Beograda, u koji sam prošle godine, u ovo vreme, prvi put posle 3 meseca došla. Bašta kod Miloševih i najmirnija jutra ikada. Sve me to raznese i ja bih samo plakala. Iskreno, ne mogu da krivim virus za moja osećanja. Moj virus je nostalgija.

Kažem sebi i: Jasna, budi jaka. Ti sad možeš i da im pomogneš, svima, ako zatreba. A onda me uhvati sramota i od toga što ovde mogu da izađem napolje, što ne strahujem od gubitka posla, što znam da ću dobiti celu platu. Onda opet ćutim i čekam da prođe. Pa budem opet malo i ljuta. Kažem sebi: pa dobro, ne pita ni tebe niko kako je tebi sa tvojom nostalgijom. I činjenicom da ćeš ko zna kad zagrliti roditelje. Pa se odljutim. Nedostajanje nije upisano u knjigu bolesti.

Ćutim i čekam da prođe. Okrećem se sadašnjosti. Vidi – ovu ulicu još nisi videla. Vidi – onaj kurs što odavno želiš, možeš sad da upišeš. Vidi – imaš i ovde ljude sa kojima možeš da pričaš. Vidi – po prvi put se baš boriš za sebe i odlično ti ide Jasna. Vidi – oduvek si maštala o raznim svetovima, evo ih sad tu. Vidi – ovaj dom je tvoj u Berlinu, svuda se oseća tvoj duh. Vidi – onaj miris sa terase je sada tvoj miris. Vidi – ovaj život ovde je sada tvoj život.

Ćutim i čekam da prođe. Kaže drugar: polako se lečiš od boginja zvanih Srbija.

Vrlo moguće. Možda do kraja ove izolacije budem uspešno preležala dva virusa. Jedan svetski, jedan moj. Pa da konačno budem imuna. A ako će nešto da mi raznese dušu, neka to budu pesma i iskreni zagrljaji.

Molitva u vreme virusa, za dane posle virusa

Pre dve sedmice smo sedeli i gledali karte za Srbiju. Planirali ostala putovanja. Ja sam htela da odem na vikend i sa njom duvam 30 svećica. Sve se uklapalo u moj kalendar, osmišljen za ovu godinu. Mada, niz loših vesti iz Srbije u februaru mi nije slutio na neko životno proleće uskoro. I iskreno, umorilo me malo sve to. Osećam kao da je sve neko večito popodne i nikako ni da se smrači ni da svane. A onda se smračilo celom svetu. Vest po vest, zaraženih sve više. Kolega iz Italije koji nam svakog dana sve tužnije vesti donosi…

Sedim, slušam i gledam. Sebe, koja ne zna kako sa svim ovim vestima. Druge, koji isto ne znaju kako. Da pomognu. Da ne odmognu. Da se uteše. Da uteše. Da budu racionalni. Da smire strah. Da smirimo strah. Volela bih da postoji neki priručnik za smanjenje straha. Ali strah je prirodna pojava. Kao što su i virusi stvar neke veće igre. Prirode ili pak, ko zna čega. Bojim se da nećemo saznati. Ali moramo se umiriti. I čekati da prođe. A to će se desiti. Kao svaka oluja, smiriće se i virus. I opet će doći. Možda neki smrtonosniji. To je ono što mene najviše brine, a ne mogu ništa tu da sprečim.

Zato bih volela da svi pritisnemo stop, kao na kaseti. Oslušnemo tišinu. Ili buru. Doma. Najbliže osobe. Sopstvenih misli. Udahnemo jednom, pa dva, pa tri puta. Osvrnemo se oko sebe. Pa onda vidimo malo širu sliku svega. Shvatimo da nas nesreća najviše ujedini. Tužno, ali tako je. Razmislimo da li mora tako. Da li želimo, jednom kad sve ovo prođe, da budemo osobe koje ne primećuju medicinsku sestru koja nas leči u raznim uslovima. Osobu koja nam dostavlja hranu kad nas mrzi da poručimo. Komšinicu koja radi u marketu. Da li želimo da pružimo psihološku pomoć samo sad, a nekima je korona mala maca u odnosu na suicidne misli koje traju danima. Da li na nasilje u porodici treba sad da mislimo, a osoba je već ubijena u sebi. Da li želimo da zanemarimo činjenicu koliko ljudi je danas umrlo zbog nečije lude vožnje. Od droge. Od gladi. Od rata.

Da li želimo da budemo najhrabriji i najrečitiji sada, a kada sve prođe, kada svima dođe proleće, kada budemo bezbedni, da okrenemo glavu na sve ovo gore, da mislimo samo kako sebi da ugodimo. Da grlimo samo kad mi hoćemo. Da budemo tu jedni za druge samo kad je loše.

Ja mislim da ne želim da budem ta osoba i ovaj virus i sopstvena izolacija, koja traje već dugo, mi govore da nešto moram da promenim. Da nekako hoću da pomognem. Ali ne mogu mnogo sama. Zato šaljem molitve u nebo, za zdravlje, mir, nesebičnu ljubav i ljude koji istim plućima dišu.

A danas nam je važno da dišemo više nego ikad.

Za Beograd – najljubavniju priču mog života

Mi ljudi imamo to prokletstvo, da sve što nam je nedostupno, daleko, prošlo, veličamo i dajemo mu mnogo veću vrednost nego što smo ti činili dok smo to nešto imali, živeli.

Meni je to ok, jer kao mali umetnik u duši, daje mi inspiraciju. Ti neki momenti, ljudi, dani, mesta koja obeležavaju život.

Ovih dana je neko veliko osećanje zaljubljenosti, veličanja i polupijane zanesenosti vezano za Beograd. Ne znam da li je do lošeg vremena ovde, loših vesti, velikog nedostajanja mojih ljudi, ali sve mi fali. Beograd kao takav. Mada smo uvek imali love-hate odnos, obeležava mi život.

Legnem tako u krevet i krenem. Skadarlijom. U kojoj sam stanovala prve godine fakulteta. Tri šešira. Bajlonijeva pijaca, pa tu neka palančikarnica, koja je radila u 2 sata posle ponoći i tešila me onda, kad me on ostavio u Ruzveltovoj pa sam danima plakala i ustajala u 3 sata popodne, a nekim danima nisam ni ustajala. Onda sam ustala i krenula redovno na predavanja. Cara Dušana i raspali Fizički fakultet. Jagićeva i Bulevar. Uvek sam volela Bulevar. Tamo je bio i depo nekad. KST. Mnogo noći se tamo provelo. Uz raznu muziku, uz razne ljude. Od KST-a se može produžiti do Bogoslovije. I doma Karaburma. Prva menza i čitaonica. Drugari i zaljubljenost. Karaburma svakako zaslužuje jedno veliko cveće za sve uspomene. Ne mogu da se setim koliko noći sam provela kod njih, koje su sve stanovale zajedno. Koliko pijanih noći, biću precizna. A tek nesrećno zaljubljenih. Tri momka su živela u tom kraju, ali je jedan obeležio moju dušu i zbog njega sam za trunku bolji čovek danas. Možda ne bolji, ali razumniji. Svakako, mnogo je suza ostalo na Karaburmi.

Posle Karaburme je došao Medak. Ništa zanimljivo u vezi sa tim krajem, ali brat i ja smo živeli zajedno. 29ka je bila naš prevoz. Ona je mogla da nas preveze do Vojislava Ilića. A tu je bio park. I blizu je bila Ana. Onda smo Ana i ja dosta večeri tu provodile. Na Medaku je bila i jedna pekara koja je imala najlepše pletenice ikada. Sad sam gladna. A pletenice ovde ni za lek. Na Medaku smo imali lepu terasu i komšije koje čini onaj stari Beograd, za koji smo mi znali samo preko rođaka, koji su dolazili jednom godišnje. Sa Medaka sam prvi put i otišla u Nemačku, 2011. U Ameriku. I na još mnogo putovanja. Na Medaku sam shvatila da mi treba pomoć. Posle povratka iz Amerike, oprostila sam se od njega.

Onda je došlo Mirijevo. 2,3 godine. Ali dovoljno da ostavi tragove i uspomene za ceo život. Prve cimerke. Odnosi koji su došli do nekih prekretnica. Neki su se nastavili, neki nisu. Moj ćošak za alpinističku opremu. Na mnogo vrhova me ispratio taj stan. Ali doveo me i do ponora. Slomljenih srca. Opijanja. Ludih izlazaka. Na Mirijevu sam prvi put prihvatila pomoć. Od cimerki sam se oprostila postepeno, a od stana na brzinu. Napisala mu priču i onda se smestila.

U Šumice. One su bile i moj prvi kontakt sa Beogradom.1995. Kad tata krene da prodaje krompir. Pa nas poveze kod rođaka. Pa idemo u cirkus, šetnje. Beograd je tad delovao kao nešto nestvarno za mene. Tad je još bio živ C market… Eeeej.

U Šumicama sam provela vreme pre odlaska. Znači baš bitne godine u ovom mom rastu. Jedno zauvek zbogom. Jedno: dobrodošao. Jurnjave na posao. Noćenja sa drugaricama. Cimerke. Razgovori sa prodavačicama iz ulice. Pekara Ranković. A tu je i Trpković. Tu je i crkva koja nedeljom najlepše zvoni. Baš volim taj kraj. To je moj kraj u Beogradu.Tata mi je poklonio lepo mesto. Posle mnogo opiranja, sad sam mu zahvalna.

U Beogradu imam mali dom. Ali moj dom su i mesta gde se moji ljudi smeju, plaču, odlaze i dolaze. Mesta na kojima zajedno doživimo neke čarobne sate, jutra.

Beograd je zauvek nešto nestvarno u mom životu, nikad nismo dali sve od sebe jedno drugom, ali se uvek obradujemo kad se sretnemo. Grlimo ulice. Nebo. Ljude.

Tako lepo. Tako tužno.

Radost novog početka

Danas smo imali sastanak sa direktorom firme, gde smo se svi mi, koji smo došli u prethodne dve sedmice, morali predstaviti i reći nešto o sebi, a da se ne tiče posla. Posle toga nas je sve prozivao po imenu, ispred cele firme, i izlazili smo na binu, dok je on govorio baš to što smo mu rekli. Mene je prozvao i rekao je kako još nisam odustala od sna da napišem knjigu, pa će se možda neko od njih u njoj i naći.

Hajde što je srce htelo da iskoči, nego što me ta njegova, a moja izjava, presekla kroz stomak, glavu, srce. Pomislih u sebi: da, još nisam odustala od tog sna i neću.

Odatle i ovo veče, u kome sam posle posla pravo došla kući i počela da pišem ovo.

A ne znam šta bih vam rekla. Mesec dana je kako nisam ušla na blog. I tri sedmice su kako sam počela da radim. Nekome to nije dobar izgovor da se ne radi ono što se voli, ali mislim da ja nisam ni tražila izgovor. Već sam uskočila u taj bazen zvan: promena toka života, po ko zna koji put.

U julu sam se sa poslom u Srbiji oprostila načisto i onda su usledili meseci u kojima sam imala sve dane ovog sveta – slobodne. Da li su mogli bolje da prođu – nisu. Svi mi govore kako sada kada radim, žaliću za slobodnim danima. Iskreno, neću u skorije vreme.

Samoća i mnooogoo slobodnih, usamljenih dana, su iz mene izvukli osobu kakva ne želim da budem. Ali sam shvatila da sam i to ja, moja senka, samo što ne želim baš sebe da dovodim u ta stanja, bez svoje volje. Mnogo nervoze, loših navika. Bilo je tu i divnih stvari. Svako malo sam bila u Srbiji, među svojim, navoljenijim ljudima.

Ali da, trebao mi je posao. Mada, prva dva dana sam htela samo da sednem u avion i vratim se kući, počnem sve od nule. Ipak nisam. Jedno veče sam sebi rekla: treba ti ovo iskustvo, trebaju ti ovi ljudi, njihove priče, ti u nečijoj priči.

I evo me. Mogu reći da volim što opet ustajem i idem tamo, u firmu sa 54 različite nacije. Što pričam sa svim tim nacijama. Što saznajem dosta o drugima. Što shvatam da nisam jedina koja je donela veliku odluku. Svi oni su isto prošli. Nekima je bilo i teže nego meni. To je ono što me teši. Druga stvar koja mi donosi olakšanje je što me niko ne zna. Mogu biti šta god hoću, niko ne brine tuđe brige. Kad se radi, radi se, kad se zabavlja, zabavlja se, a onda svako svome domu i svojim mislima. Svom društvu. Što je i ok. Svi već imamo svoje svetove.

Ono što ti ljudi ne znaju, je da su oni, tako raznoliki, sad moj svet. Da je ova država, sa svim tim magičnim gradovima, radnjama, livadama, i moja država. Jer ja u njoj sada rastem.

Nisam sigurna da je ovo mesto u kome ću ostariti. Nisam sigurna da tim ljudima za par godina neću reću zbogom, ali jedno je sigurno, upala sam u jedan drugi kalup, koji me sada oblikuje. Ne znam šta će da napravi od mene, ali u sebi osećam neku malu radost zbog toga.

O tome ću tek pisati.