Šta je to dobar radnik?!

Kao prvo – javno obećavam svetu i sebi da nikada više neću ostaviti momenat inspiracije za kasnije. Javno obećavam da će sve priče koje se u par razmišljanja i još par minuta stvore u ovoj glavi, leteti na neki papir. Koliko priča je otišlo u nepoznate delove mog bića, samo nebo zna. Tome je kraj, bar neka priprema za ulazak u novu godinu života. Sad mogu da nastavim dalje.

Od kada sam počela da radim, kao odrasla osoba, uvek sam bila dobar radnik. Dok sam pekla burgere u Americi, dobijala sam pohvale. Rad u hostelu, kladionici, svi su bili više nego zadovljni. Tako je bilo i na prošlom poslu koji je odredio moje zanimanje, tako je i sad. A ako se vratim u detinjstvo, dobro sam brala maline, dobro sam radila domaće, dobro sam pravila kutije za hladnjaču. Da objasnim, to što sam ja mislila da dobro radim nešto, je zasnovano na vrlo tankim, kroz bradu promrmljanim pohvalama. Nikad mi niko u porodici nije došao i rekao: Jasna, ti si u tome dobra. To radiš dobro. Kada bih se svađala sa mojima, dolazili smo do toga da se to podrazumeva.

Verujem da se to podrazumevanje preslikalo i na sve ostale poslove. I još na sve to, mi smo kao društvo takvi, nije nam teško deliti kritike, ali zato pohvale…

Nije meni ni do pohvala. Nego do toga da ja znam u čemu sam dobra. Danas smo imali neki sastanak gde nam je predstavljeno koje veštine su neophodne za određene poslove u timu. Ostalo je da razmislimo o tome, da vidimo gde hoćemo da se unapređujemo, šta fali. Ja gledam u onu prezentaciju i razmišljam: kojom veštinom se opisuje dobar radnik? U čemu od ovoga sam ja dobra? U čemu sam baaaš dobra, a šta škripi? Evo, nemam pojma. Ali me ta lista klepila na sva moja razmišljanja o životnom pozivu, o tome što nemam pojma kako sebe da predstavim nepoznatim ljudima, a da bude shvatljivo.

Zdravo, ja sam Jasna, ja umem da radim sve dokle god u tome rastem i dokle god mogu da pomognem ljudima, i da inspirisana njima inspirišem sebe. Živim po osećaju, slabo mozak.

Da li se neko nekad tako predstavio? Nije. Zato je meni bitno da mi neko oceni veštine koje posedujem. A očigledno ih posedujem, jer radim posao koji ih zahteva. Samo što se osećam kao pala sa Marsa. Kada mi neko kaže: bravo Jasna, odličan posao, ja ne znam šta je tu odlično jer sam ja naučila da se podrazumeva da daješ sve od sebe.

Ja sam danas, posle 30 godina rešila, da se moj dobar rad ne podrazumeva, nego ja da ga biram. Da pratim srce, ali da dobro upravljam i svojim resursima. Rešila sam da, ovde, gde mogu da dobijem pohvalu, tražim i objašnjenje za nju, kao i za kritiku. Želim da sve što mi je nejasno, postane jasno. Jer viša nisam mala Jasna, čija se dobra volja i poslušnost podrazumevaju. Posle 30 godina, vreme ja da mojim veštinama, upravljam ja.

Pa da se u nekom tekstu za godinu dana jasnije predstavim i da to bude više od dobrog radnika!

Corona vs nostalgija?

Sećam se jednog leta, bila sam mnogo nemirna i napravila sam kolut napred preko nekih trupčića i slomila ključnu kost. Ipak, nisam htela da kažem da me boli rame, pa su to otkrili tek posle 7 dana, kad nisam mogla da se obučem. Staviše mi prevoje. Rekoše: miruj Jasna. Nisam to učinila, već sam otišla da se ljuljam na nekoj kapiji. U jednom trenutku, kapija je cimnula i tako je i moje rame. Pala sam u travu i počela da cvilim. Ali samo da me niko ne čuje, samo da prođe. Prošlo je, ali ključna kost mi nije zarasla ispravno.

Zbunjeno. Izgubljeno. Tužno. Malo besno. Uplašeno. Bespomoćno. Samo neka od osećanja koja delim sa celim svetom sada. I koja delim sa tom uspomenom iz detinjstva. Upala sam u to stanje opet – čekam da prođe. I mislim kako ništa ne osećam. Posao je tu uleteo kao odličan alibi. Ako radim 12h dnevno, naravno da neću imati vremena da osećam. Tu lekciju sam već dobro usavršila. Mislim da nisam jedina.

Kad stignem da razmišljam, svaka misao vodi u ćorsokake mozga.

No, u lonac osećanja me vrate glasovi najbližih. Tata koji je došao iz njive. Samo da se javi. Mama, evo i ona stigla iz štale. Pa onda krenu da se ređaju svi… Sestričina koju sam mislila da vidim ovog meseca, po prvi put. Drugarica koja se zaljubila, posle X godina. Uspomene nekih davnih proleća. Miris Beograda, u koji sam prošle godine, u ovo vreme, prvi put posle 3 meseca došla. Bašta kod Miloševih i najmirnija jutra ikada. Sve me to raznese i ja bih samo plakala. Iskreno, ne mogu da krivim virus za moja osećanja. Moj virus je nostalgija.

Kažem sebi i: Jasna, budi jaka. Ti sad možeš i da im pomogneš, svima, ako zatreba. A onda me uhvati sramota i od toga što ovde mogu da izađem napolje, što ne strahujem od gubitka posla, što znam da ću dobiti celu platu. Onda opet ćutim i čekam da prođe. Pa budem opet malo i ljuta. Kažem sebi: pa dobro, ne pita ni tebe niko kako je tebi sa tvojom nostalgijom. I činjenicom da ćeš ko zna kad zagrliti roditelje. Pa se odljutim. Nedostajanje nije upisano u knjigu bolesti.

Ćutim i čekam da prođe. Okrećem se sadašnjosti. Vidi – ovu ulicu još nisi videla. Vidi – onaj kurs što odavno želiš, možeš sad da upišeš. Vidi – imaš i ovde ljude sa kojima možeš da pričaš. Vidi – po prvi put se baš boriš za sebe i odlično ti ide Jasna. Vidi – oduvek si maštala o raznim svetovima, evo ih sad tu. Vidi – ovaj dom je tvoj u Berlinu, svuda se oseća tvoj duh. Vidi – onaj miris sa terase je sada tvoj miris. Vidi – ovaj život ovde je sada tvoj život.

Ćutim i čekam da prođe. Kaže drugar: polako se lečiš od boginja zvanih Srbija.

Vrlo moguće. Možda do kraja ove izolacije budem uspešno preležala dva virusa. Jedan svetski, jedan moj. Pa da konačno budem imuna. A ako će nešto da mi raznese dušu, neka to budu pesma i iskreni zagrljaji.

Molitva u vreme virusa, za dane posle virusa

Pre dve sedmice smo sedeli i gledali karte za Srbiju. Planirali ostala putovanja. Ja sam htela da odem na vikend i sa njom duvam 30 svećica. Sve se uklapalo u moj kalendar, osmišljen za ovu godinu. Mada, niz loših vesti iz Srbije u februaru mi nije slutio na neko životno proleće uskoro. I iskreno, umorilo me malo sve to. Osećam kao da je sve neko večito popodne i nikako ni da se smrači ni da svane. A onda se smračilo celom svetu. Vest po vest, zaraženih sve više. Kolega iz Italije koji nam svakog dana sve tužnije vesti donosi…

Sedim, slušam i gledam. Sebe, koja ne zna kako sa svim ovim vestima. Druge, koji isto ne znaju kako. Da pomognu. Da ne odmognu. Da se uteše. Da uteše. Da budu racionalni. Da smire strah. Da smirimo strah. Volela bih da postoji neki priručnik za smanjenje straha. Ali strah je prirodna pojava. Kao što su i virusi stvar neke veće igre. Prirode ili pak, ko zna čega. Bojim se da nećemo saznati. Ali moramo se umiriti. I čekati da prođe. A to će se desiti. Kao svaka oluja, smiriće se i virus. I opet će doći. Možda neki smrtonosniji. To je ono što mene najviše brine, a ne mogu ništa tu da sprečim.

Zato bih volela da svi pritisnemo stop, kao na kaseti. Oslušnemo tišinu. Ili buru. Doma. Najbliže osobe. Sopstvenih misli. Udahnemo jednom, pa dva, pa tri puta. Osvrnemo se oko sebe. Pa onda vidimo malo širu sliku svega. Shvatimo da nas nesreća najviše ujedini. Tužno, ali tako je. Razmislimo da li mora tako. Da li želimo, jednom kad sve ovo prođe, da budemo osobe koje ne primećuju medicinsku sestru koja nas leči u raznim uslovima. Osobu koja nam dostavlja hranu kad nas mrzi da poručimo. Komšinicu koja radi u marketu. Da li želimo da pružimo psihološku pomoć samo sad, a nekima je korona mala maca u odnosu na suicidne misli koje traju danima. Da li na nasilje u porodici treba sad da mislimo, a osoba je već ubijena u sebi. Da li želimo da zanemarimo činjenicu koliko ljudi je danas umrlo zbog nečije lude vožnje. Od droge. Od gladi. Od rata.

Da li želimo da budemo najhrabriji i najrečitiji sada, a kada sve prođe, kada svima dođe proleće, kada budemo bezbedni, da okrenemo glavu na sve ovo gore, da mislimo samo kako sebi da ugodimo. Da grlimo samo kad mi hoćemo. Da budemo tu jedni za druge samo kad je loše.

Ja mislim da ne želim da budem ta osoba i ovaj virus i sopstvena izolacija, koja traje već dugo, mi govore da nešto moram da promenim. Da nekako hoću da pomognem. Ali ne mogu mnogo sama. Zato šaljem molitve u nebo, za zdravlje, mir, nesebičnu ljubav i ljude koji istim plućima dišu.

A danas nam je važno da dišemo više nego ikad.

Za Beograd – najljubavniju priču mog života

Mi ljudi imamo to prokletstvo, da sve što nam je nedostupno, daleko, prošlo, veličamo i dajemo mu mnogo veću vrednost nego što smo ti činili dok smo to nešto imali, živeli.

Meni je to ok, jer kao mali umetnik u duši, daje mi inspiraciju. Ti neki momenti, ljudi, dani, mesta koja obeležavaju život.

Ovih dana je neko veliko osećanje zaljubljenosti, veličanja i polupijane zanesenosti vezano za Beograd. Ne znam da li je do lošeg vremena ovde, loših vesti, velikog nedostajanja mojih ljudi, ali sve mi fali. Beograd kao takav. Mada smo uvek imali love-hate odnos, obeležava mi život.

Legnem tako u krevet i krenem. Skadarlijom. U kojoj sam stanovala prve godine fakulteta. Tri šešira. Bajlonijeva pijaca, pa tu neka palančikarnica, koja je radila u 2 sata posle ponoći i tešila me onda, kad me on ostavio u Ruzveltovoj pa sam danima plakala i ustajala u 3 sata popodne, a nekim danima nisam ni ustajala. Onda sam ustala i krenula redovno na predavanja. Cara Dušana i raspali Fizički fakultet. Jagićeva i Bulevar. Uvek sam volela Bulevar. Tamo je bio i depo nekad. KST. Mnogo noći se tamo provelo. Uz raznu muziku, uz razne ljude. Od KST-a se može produžiti do Bogoslovije. I doma Karaburma. Prva menza i čitaonica. Drugari i zaljubljenost. Karaburma svakako zaslužuje jedno veliko cveće za sve uspomene. Ne mogu da se setim koliko noći sam provela kod njih, koje su sve stanovale zajedno. Koliko pijanih noći, biću precizna. A tek nesrećno zaljubljenih. Tri momka su živela u tom kraju, ali je jedan obeležio moju dušu i zbog njega sam za trunku bolji čovek danas. Možda ne bolji, ali razumniji. Svakako, mnogo je suza ostalo na Karaburmi.

Posle Karaburme je došao Medak. Ništa zanimljivo u vezi sa tim krajem, ali brat i ja smo živeli zajedno. 29ka je bila naš prevoz. Ona je mogla da nas preveze do Vojislava Ilića. A tu je bio park. I blizu je bila Ana. Onda smo Ana i ja dosta večeri tu provodile. Na Medaku je bila i jedna pekara koja je imala najlepše pletenice ikada. Sad sam gladna. A pletenice ovde ni za lek. Na Medaku smo imali lepu terasu i komšije koje čini onaj stari Beograd, za koji smo mi znali samo preko rođaka, koji su dolazili jednom godišnje. Sa Medaka sam prvi put i otišla u Nemačku, 2011. U Ameriku. I na još mnogo putovanja. Na Medaku sam shvatila da mi treba pomoć. Posle povratka iz Amerike, oprostila sam se od njega.

Onda je došlo Mirijevo. 2,3 godine. Ali dovoljno da ostavi tragove i uspomene za ceo život. Prve cimerke. Odnosi koji su došli do nekih prekretnica. Neki su se nastavili, neki nisu. Moj ćošak za alpinističku opremu. Na mnogo vrhova me ispratio taj stan. Ali doveo me i do ponora. Slomljenih srca. Opijanja. Ludih izlazaka. Na Mirijevu sam prvi put prihvatila pomoć. Od cimerki sam se oprostila postepeno, a od stana na brzinu. Napisala mu priču i onda se smestila.

U Šumice. One su bile i moj prvi kontakt sa Beogradom.1995. Kad tata krene da prodaje krompir. Pa nas poveze kod rođaka. Pa idemo u cirkus, šetnje. Beograd je tad delovao kao nešto nestvarno za mene. Tad je još bio živ C market… Eeeej.

U Šumicama sam provela vreme pre odlaska. Znači baš bitne godine u ovom mom rastu. Jedno zauvek zbogom. Jedno: dobrodošao. Jurnjave na posao. Noćenja sa drugaricama. Cimerke. Razgovori sa prodavačicama iz ulice. Pekara Ranković. A tu je i Trpković. Tu je i crkva koja nedeljom najlepše zvoni. Baš volim taj kraj. To je moj kraj u Beogradu.Tata mi je poklonio lepo mesto. Posle mnogo opiranja, sad sam mu zahvalna.

U Beogradu imam mali dom. Ali moj dom su i mesta gde se moji ljudi smeju, plaču, odlaze i dolaze. Mesta na kojima zajedno doživimo neke čarobne sate, jutra.

Beograd je zauvek nešto nestvarno u mom životu, nikad nismo dali sve od sebe jedno drugom, ali se uvek obradujemo kad se sretnemo. Grlimo ulice. Nebo. Ljude.

Tako lepo. Tako tužno.

Radost novog početka

Danas smo imali sastanak sa direktorom firme, gde smo se svi mi, koji smo došli u prethodne dve sedmice, morali predstaviti i reći nešto o sebi, a da se ne tiče posla. Posle toga nas je sve prozivao po imenu, ispred cele firme, i izlazili smo na binu, dok je on govorio baš to što smo mu rekli. Mene je prozvao i rekao je kako još nisam odustala od sna da napišem knjigu, pa će se možda neko od njih u njoj i naći.

Hajde što je srce htelo da iskoči, nego što me ta njegova, a moja izjava, presekla kroz stomak, glavu, srce. Pomislih u sebi: da, još nisam odustala od tog sna i neću.

Odatle i ovo veče, u kome sam posle posla pravo došla kući i počela da pišem ovo.

A ne znam šta bih vam rekla. Mesec dana je kako nisam ušla na blog. I tri sedmice su kako sam počela da radim. Nekome to nije dobar izgovor da se ne radi ono što se voli, ali mislim da ja nisam ni tražila izgovor. Već sam uskočila u taj bazen zvan: promena toka života, po ko zna koji put.

U julu sam se sa poslom u Srbiji oprostila načisto i onda su usledili meseci u kojima sam imala sve dane ovog sveta – slobodne. Da li su mogli bolje da prođu – nisu. Svi mi govore kako sada kada radim, žaliću za slobodnim danima. Iskreno, neću u skorije vreme.

Samoća i mnooogoo slobodnih, usamljenih dana, su iz mene izvukli osobu kakva ne želim da budem. Ali sam shvatila da sam i to ja, moja senka, samo što ne želim baš sebe da dovodim u ta stanja, bez svoje volje. Mnogo nervoze, loših navika. Bilo je tu i divnih stvari. Svako malo sam bila u Srbiji, među svojim, navoljenijim ljudima.

Ali da, trebao mi je posao. Mada, prva dva dana sam htela samo da sednem u avion i vratim se kući, počnem sve od nule. Ipak nisam. Jedno veče sam sebi rekla: treba ti ovo iskustvo, trebaju ti ovi ljudi, njihove priče, ti u nečijoj priči.

I evo me. Mogu reći da volim što opet ustajem i idem tamo, u firmu sa 54 različite nacije. Što pričam sa svim tim nacijama. Što saznajem dosta o drugima. Što shvatam da nisam jedina koja je donela veliku odluku. Svi oni su isto prošli. Nekima je bilo i teže nego meni. To je ono što me teši. Druga stvar koja mi donosi olakšanje je što me niko ne zna. Mogu biti šta god hoću, niko ne brine tuđe brige. Kad se radi, radi se, kad se zabavlja, zabavlja se, a onda svako svome domu i svojim mislima. Svom društvu. Što je i ok. Svi već imamo svoje svetove.

Ono što ti ljudi ne znaju, je da su oni, tako raznoliki, sad moj svet. Da je ova država, sa svim tim magičnim gradovima, radnjama, livadama, i moja država. Jer ja u njoj sada rastem.

Nisam sigurna da je ovo mesto u kome ću ostariti. Nisam sigurna da tim ljudima za par godina neću reću zbogom, ali jedno je sigurno, upala sam u jedan drugi kalup, koji me sada oblikuje. Ne znam šta će da napravi od mene, ali u sebi osećam neku malu radost zbog toga.

O tome ću tek pisati.

Hronika januarskih razmišljanja

Već sedam dana mi u rokovniku stoji: napisati priču na blogu. I tako samo taj zadatak prenosim iz dana u dan. U nekim momentima dobijem inspiraciju i sklopim čitavu priču u glavi. Dotaknem se svih mogućih tema. Povežem što se povezati ne može. Gledam svetiljke na ulici i u duši mi se prepliću prošlost, sadašnjost i budućnost. I svaka faza je obojena jakim emocijama i svaku fazu sam preživela, preživljavam ili ću preživeti.

Sve ja to osećam ali nikako da napišem priču. A zapravo nikog nije ni briga da li ću je napisati ili neću. Nije da ovaj blogić ima tu svrhu. Tek tu i tamo ostavim deliće srca u javnosti, ako se zaboravim, internet neće.

Mnogo toga je u mojoj glavi. Danas je godina kako sam došla u Berlin. Dok kucam ovo, sedim na kauču, a kada smo došli imali smo dve stolice, kuhinju i veš mašinu. U to ime sam dosta mislila o pojmu kućenja. Nisam mislila da ću se kućiti u Berlinu. Mislila sam da će to ipak biti neka kuća, u predgrađu u Srbiji. Kamen po kamen, kuća. Dvorište. Pas kao moj Ari. Život je hteo drugačije. Nije da se bunim. Dom je tamo gde je srce. Moje je trenutno ovde. I volim što gradimo dom. Pa gde god. Od kauča, do zavesa, tepiha. Jbt. Nisam znala da sam odrasla i dorasla tome. Ali jesam. S obzirom da sam celu prošlu godinu bila na pola puta da se vratim u Srbiju, zabatalim sve, nastavim život kao pre, ipak sam dosta srasla sa ovim gradom. Nekako me ušuškao u teškim, depresivnim danima, iznenađivao na svakom koraku, bio nežan i strpljiv. Mislim da je sasvim na mestu to što je on za sada moj grad. Hvala mu.

Razmišljala sam dosta o porodici. Kako bih želela da napišem kjigu. Često mislim ko bi bio glavni lik. Moguće da bi to bila mama. Redovno na terapiji isplivaju i tata i mama. Što više zalazim u sebe, to više shvatam da su roditelji ti koji nas oblikuju. Naš kalup. I da je potrebno mnogo vremena da iz tog kalupa istisnemo ono njihovo što ne želimo da vučemo više sa sobom. U svemu tome, juče, kada sam se čula sa njima, osetila sam neizmernu zahvalnost. Mama je spremala doručak. Tata je bio hrabar i stena, sa blagim osmehom, kao i uvek. Pa baba koja mi se obraduje najviše, čini mi se. Pa sestra, brat, snajka, bratanci. Završila sam poziv i samo sam se zahvalila Bogu ili kome god, što sam se ipak rodila tu gde sam se rodila. Što su baš oni moja porodica. Što sam baš ja njihova Jaca. Buntovnik, izrod, radost, sve što donosim tu. Napisaću tu knjigu. Od brata sam dobila penkalu za svoju prvu knjigu. Red je da je upotrebim. Često zamišljam trenutak gde držim neki govor zahvalnosti i svi oni su tu i ja sam ispred njih i volim ih dok pričam o njima. I u trenutku ugledam mamu i tatu i njihov ponos i misao: konačno te razumemo.

Razmišljala sam o pomoći. Drugima. Meni je često trebala pomoć. Tražila sam je, dobila sam je. Dobijam je uvek, čak i onda kad potonem. U svemu tome sam naučila da čujem tuđe vapaje. To može biti najobičniji razgovor, ali u tom razgovoru, slušanju, ja vidim osobu. Sa svim svojim teretima. Nedoumicama. Nesigurnostima. Mislim da sam pisanjem o svojim stanjima, mnoge ljude podstakla na razna pitanja. Nije mislim, nego znam, rekli su mi. Ipak, najteže mi je uticati na najbliže ljude. Shvatila sam da ljudi koji me poznaju dugo, znaju i Jasnu koja nije uvek bila dobro. Koja je imala sve te terete, nedoumice, nesigurnosti. I teže im je da prihvate da se to promenilo i da i oni imaju snagu za taj isti rast. To me često zna zaboleti. Ali, davno sam naučila da samo svojim primerom možeš ljude inspirisati. Da si tu za njih, ako žele da budeš tu za njih. Da ništa ne ide na silu. Da svako svojim ritmom raste. Ili ne raste. Da neće svi uvek biti tu. Da će se neki odnosi toliko udaljiti i prestaće da postoje. I to je ok. I to je sve što mogu da uradim.

Razmišljala sam i o pisanju. O stilu. Da li bi možda trebalo da bude malo drugačije, malo zaigranije, malo zagonetnije, malo zanimljivije. Onda sam stala i pitala sebe: kome? Odogovor je: drugima. Ali onda ti drugi ne bi čuli pravu Jasnu i imali bi neku drugu ideju o meni, o mojim mislima. A mislim da je internet prepun tih nekih lažnih predstava, mnogo ludih sadržaja, posle čega se čovek samo zbuni. Tako da reših da ostanem dosledna sebi. Znači: pišem kao što osećam.

Danas sam pročitala da je ovo najdepresivniji ponedeljak u godini. Malo sam se plašila. Januar nije moj mesec. Setim se Jasne iz nekih drugih januara i uplašim se da će da se vrati, da me proguta i opet će biti mrak. A zapravo, konačno nije. Iako sam već 3 dana sama kući, u gradu, ovo je prvi januar da sam ok. Valjda je prošla godina toliko depresivnih dana donela, da mi je ovaj ponedeljak mala maca. U to ime sam sebe izvela napolje po tursku kafu, lepu, zdravu hranu, šetnju, vežbanje. I evo pisanje.

I dalje sam u razmišljanju da ovakav tekst ne treba da ide na internet jer je samo mešavina raznih misli. Ali pošto će mi ove misli trebati za par godina, neka samo stoje ovde.

Put do posla / uz praćenje srca

Ne znam da li verujete u znakove pored puta, neke sudbinske stvari ili ipak znate da su neke staze prave pa njima krenete i one odrede putovanje, ali ja, na ove svete dane, sve više verujem da ima neko ili nešto što ipak baci znak, pa ako smo za njega otvoreni, život može da se preokrene…

Mislim da su za meni ti znakovi najviše dolazili kad je posao u pitanju.

Pre 4 godine, u beznađu posle faksa, sve što sam želela je da ne zovem više tatu za novac i da konačno imam stalnu platu, koliko god to bilo. Znam da sam želela da u duhu faksa, imam komunikaciju sa strancima, pa je došao hostel. Ludo iskustvo. Od spremanja soba, pranja, pripreme palačinki, odlazaka na žurke sa njima do upoznavanja sebe bolje i poznanstva sa jednom Jelenom koja sada živi svoj posao iz snova. A obe smo tu dosta sanjale i bile sputane.

Onda kladionica. Ko god me zna, pa i sama sebe što znam, ne bi rekao da ću ja to prihvatiti. Ali meni je obuka od 15 dana donela saznanje da tu ima ljudi koji su divni, npr jedan Dragan, koji je trkač i koji voli svoj posao i sa ljubavlju je i nas obučavao. Ali sigurno mu nije bilo lako na početku. Ipak, fiksna plata, prijavljen si. To je u Srbiji nešto. U svakom slučaju, ta priča sa kladionicom nije potrajala duže od tri meseca. Jedan dekica koji je dolazio svaki dan mi je samo jednom rekao: dete, idi odavde, da se ne razboliš. Mislim, ja sam tu stvarno srela ljude za koje nisam znala da postoje. Teške kockare, bekrije. Novac za koji mi nije bilo jasno odakle dolazi. Svakako, mračan period. Koji se brzo završio.

Jer me nazvao tata i rekao mi da se javim Milanu, treba im neko za praksu. IT firma. I ja sam dugo oklevala. Jer šta ja znam o tome osim nešto malo od bivših momaka. 😀

Ali javila sam se. Na razgovor sam, po običaju, došla 1h ranije pa sam sedela u parkiću. I mislila se šta da kažem. Onda sam otišla, dočekala me opuštena grupa ljudi i samo sam rekla ono što jesam bila tad. Wannabe umetnička duša. Koja voli dobre ljude. Posle toga sam jurila na izložbu gde mi je bila izložena fotografija i u toj jurnjavi sam imala dobar osećaj.

Tako i bi. Tu, tad malu firmu, Holycode, sam upoznala na prolećnoj proslavi, u našoj najlepšoj bašti, uz gulaš i đuskanje cele večeri.

E od tad, pa naredne 2,5 godine mnogo sam đuskala u tom okruženju. Mnogo sam naučila, skoro sve što znam o ljudskim resursima i regrutaciji. Ali to učenje ne bi bilo tako lako, da nije bilo u hodu. Između Maxi porudžbina, sređivanja prostora, kupovine poklona, organizovanja događaja. Ne bi bilo tako lako da nisam imala oko sebe imala ljude koji su nas sve pustili da rastemo i budemo što jesmo u tom okruženju. Čeličila sam se. Sputavala ego, nekad je uspevalo nekad ne, trudila se da ne shvatam lično sve, da napravim razliku između poslovnog i privatnog. To mi je išlo teže jer je moje srce bilo u toj firmi. I svaki dan me na posao dovodio osećaj kako sve možemo još bolje i kako kad voliš svoj posao, nema granice za dobro. Na poslu sam naučila da slušam. Koleginice. Kandidate. Da ih ne gledam samo kao broj na papiru, već kao ljude. Da razmišljam da li im je dobro ili nije. Šta ih muči. Upoznala prijatelje za ceo život. Popila mnogo kafa na terasi i čula mnogo toga. Borbe vodila sa teškim klijentima i grlila preko Skajpa one dobre. Osećala sam napredovanje u svakom smislu. Čak i kad su bili loši dani i kad je bilo nepravde i suza.

Pre godinu dana sam došla na posao u, znajući da ću za 10 dana otići. Na ovaj dan su tamo počeli da rade neki sjajni ljudi koje sam zaposlila. Znala sam da ću tih dana ipak da se oprostim od svega. Iako sam imala opciju da radim i dalje, ali od kuće. Ipak, u sebi sam znala da ona Jasna koja sedi nervozna kod kuće i nema priliku da svakome tamo kaže ćao, ćao, popriča, popije kafu, vidi ljude uživo, ne može da doprinese na način na koji je inače mogla.

Davanje otkaza je najteža stvar koju sam uradila prošle godine. Verovatno sam najviše suza tad isplakala u 2019. Bukvalno je otkaz bio kao pesma: odlazim, a volim te. Jer tako je bilo. I sad mi se steže knedla u grlu kad mi iskoče uspomene iz kancelarije. Ali otišla sam i osećala sam da je ispravno da pustim sve, a možda bude prilike da neka druga ja nešto novo opet donese.

U svakom slučaju, sebi sam tad rekla: kad budeš tražila posao u Nemačkoj, moraš da imaš onaj osećaj u stomaku koji si imali tog proleća u Holycode-u. I moraš da budeš to što jesi.

U avgustu sam dobila prvi posao. Osećaj mi nije bio najbolji, i ogrešila sam se o njega. Pošto vizu nisam dobila do decembra, dobila sam otkaz pre nego što sam počela da radim. Nisu mogli da me čekaju. Bukvalno sam osetila olakšanje jer sam u sebi znala da nije to to.

U decembru sam imala razgovor za drugu firmu. Posle tog razgovora mi se vratila volja za životom i radom. Konačno je neko razumeo kako ja radim, šta mi je bitno, da nisam sanjar, već su mi ljudi stvarno važni. Drugi razgovor, zadatak, upoznavanje tima. U svemu tome sam se osećala prirodno i čisto. Ovo sam ja, ja znam to i to, ja radim tako i tako, važno mi je to i to. Želim da učim. Sirova ja. I kao što ide, sinoć sam dobila poziv u kome su mi rekli da sam dobila taj posao. Neću biti skromna, već ću reći onako kako mi je rečeno: Team really liked you, other candidates didn’t even have a chance.

Potegla sam malo vina. Pa mi se malo plakalo. Da li je do Božića? Da li je do sreće? Da li je do moje iskrenosti? Ne znam, ali osećaj je dobar i nikad ga ne zaboraviti. Jer kao što rekosmo. Znakovi pored puta… Uvek nešto znače.

2019. za kraj

Uh. Danima razmišljam odakle da počnem ovaj tekst. Kako da saberem i oduzmem 10 godina, kad je ova jedna dala šamara za 10 narednih.

Ali red je da se pozdravim, da napišem još jedan tekst u ovoj godini, jer da ne zaboravim da je pre nekih 5,6 godina ovaj blog bio san. Moje pisanje je bilo san i još štošta. I snovi su se ostvarili. Zaslužuju zahvalnost, neko lepo pakovanje. A gde ćeš lepši deo godine od ovog. U novom gradu, u novoj državi, gde se sve smirilo i čekaju se Božić i praznici. Uz mnogo kuvanog vina i iskrica.

Ova decenija je počela dok sam bila druga godina fakulteta. Tad već pod tatinom zabranom da fakultet napustim, reših da tu zabranu okrenem u svoju korist. Prva stavka je bila da se, užasno stidljiva, ubacim u neku studentsku organizaciju i počnem da se družim i upoznajem nove ljude, nove države. One o kojima sam sanjala. To se i desilo. Stekla sam prijatelje i poznanstva za ceo život. Na raznim geografskim širinama. Sećam se da sam prvo pivo popila baš u ovoj državi i da sam već tad poželela da živim ovde. Pazite šta želite, kažu.

Mnogo sam se puta nesrećno zaljubila u ljude sa raznih geografskih širina.

Mnogo sam se smejala i mnogo sam plakala.

Neki vid depresije me nije ostavljao na miru. Poremećaj ishrane je isto bio tu. U ovoj deceniji sam se izlečila. Zbog toga sada puštam suze radosnice i zahvalnice. Hvala meni jer nisam odustala od sebe. Hvala svima koji su bili tu i nisu mi dali da padnem. Bulimijo, anoreksijo, hvala vam na lekcijama.

U ovoj deceniji sam prvi put zavolela. Ludački. Pa drugi put. Evo sada, mnogo zrelije, volim po treći put. Hvala mojoj ljubavi koju sam dala i koja mi se vraćala. Nekad lepo. Nekad ružno. Ali nije je manjkalo.

U ovoj deceniji sam otišla preko okeana. Zavolela planine neizmerno. Prirodu iz koje sam potekla. Mnogo vrhova popela. Trčala. Mnogo ožiljaka napravila. Moje selo prihvatila kao najlepšu bajku.

Oprostila roditeljima sve što je bolelo u detinjstvu. Konačno ih prihvatila takve kakvi su. A moji su.

Postala tetka 3 puta. To je ljubav koja nema opis. Kosmička je i bezuslovna.

Našla posao koji mi je odredio mnoge puteve. Na njemu srela ljubav, još prijatelja. Shvatila koliko vredim i koliko mogu.

Plesala sam do zore. Leti. Zimi. Plakala, pila i smejala se u isto vreme. Bila loša i ona koja povređuje. Za to se izvinjavam. A sebi opraštam.

Postala sam i svesnija sebe. Svih svojih senki. I najlepših, a i onih mračnih. Prihvatala ih. Nekad lakše, nekad teže, ali smo jedno. I tek ćemo da se srećemo.

Prijateljstva sam učvrstila. Ili raskrstila. Ili stvorila nova. Ali rasla sam u svakom odnosu. I tek ću.

Volela sam. Volela. Volela. I volim kroz sve galaksije. Osećam svet u istoj meri i kad sam najviše tugovala, znala sam da ima razlog.

Bila sam ljuta. Posebno ove godine. Gubila sam nadu. Živela dan po dan, kao zombi. Ali preživela.

Preživela sam.

Kada sve ovo stavim na papir, dok kucam ove reči, shvatam da je ova godina samo jedna burnija godina, ali da nije toliko strašna u poređenju sa svim magijama koje sam doživela. Možda me ona čekala, ovako jaču i odrasliju. Znala je da je mogu.

I da ću tek moći. Godine. Decenije. Život. Po mojoj meri. A ta mera je ljubav.

Pa hvala vam 2010., 2011., 2012., 2013., 2014., 2015.,2016.,2017.,2018., 2019.

Samoća kao najveće preterivanje

Budim se često po noći, a znam da nisam ni pijan ni lud.
Iz ovog srca ja nemam kud.

Rekao je Džej nekada davno, kao da je znao da će mnogi od nas u ovim rečima da se pronađu.

Iz tri puta, ove godine, ja se selim u Berlin. Sad je to za stalno. I sve te etape su priča za sebe. Brojni pokušaji navikavanja i prihvatanja novog života. Koji jesam birala. Ali osećam da će to navikavanje još da traje.

Ono o čemu razmišljam u teškim danima je kako da utolim ta razna osećanja nedostajnja, tuge, ljutnje. Naravno, prvo pristupam najbržim oblicama utehe. Kupovina tokom šetnje, listanje bezbroj sajtova gde isto mogu da potrošim pare, isprobavanje svih mogućih čokolada. Piva. Kada prođu te faze, ja gledam šta drugo mogu da radim. Onda malo više vežbam, malo više pišem, tražim nove hobije. Pešačim novim ulicama. Ponekad upoznam i nove ljude. Pridošlice iz Srbije. Stan očistim dva puta dnevno. Ponekad spremim ručak. Postajem vegan. Čitam, pa se oporavljam od knjiga. Izrađujem fotografije. Pišem, pišem, to svaki dan.

Ali osećam da ništa više ne može da utoli moju, trenutnu, prazninu.

Dok sam bila u Srbiji, kao najveći vid preterivanja za mene je bilo kada odemo u palančikarnicu Pinokio. Znači, moraš da odeš u Zemun po palačinku. U koju ti stave svega mnogo više nego što ti je potrebno. Pojedeš je i posle toga ti je muka. Pa šta god da te muči, ta palačinka ubije i onda si na nuli. Sa sobom i stomakom.

Poslednjih pet dana meni fali ta palačinka. Tražili smo, ali nismo našli. Danas je počeo Božićni vašar u gradu. Svuda su lampice, svuda je graja, kuvano vino. Turisti. Prijatelji. I imaju i palačinke, kao. Otišli smo po njih. Gledam gospođu kako oskudno stavlja krem i bananu. Lagana hrana samo. Pojeli smo. Za 2 minuta me želja minula. Ali nije to Pinokio palačinka. Pitam se u sebi: aman ljudi, umete li vi u nečemu da preterate? (neću računati alkohoh) Može li ovde duša da se pusti u plesu, uz neke tamburaše, uz neki kajmak i uštipke, u nekom zagrljaju naših baka?

Zaključak je da ne može. I neće nikada. Meni čak nije ni do Pinokio palačinke, nego mi je da negde dušu olakšam. Pošto neću u kremu i kajmaku u kafani, onda ću u samoći. Jer ona mi je najbliži prijatelj ove godine. Kao i nedostajanje.

Danas mi sve nedostaje i steže mi se knedla u grlu i ne znam kad će da me pusti. Ljudi mi kažu da nema šta da mi nedostaje, ali meni nedostaje.

To je moja trenutna dijagnoza i ne znam kojim lekovima se leči i da li ikada?

Sve boje depresije

Svaki put kad pročitam ili čujem da je negde neko sebi oduzeo život, ili pokušao ili kada mi ljudi kažu kako je neko tamo loše, bez volje, bez nade, ja osetim da me grize savest jer ja nisam ništa učinila, rekla, da tim ljudima bude bolje, da prežive. Osetim i kolektivnu grižu savesti, jer, pored svih stvari koje kruže internetom, ipak je i dalje najveća sramota reći: e loše mi je, ne vidim smisao, treba mi pomoć.
I zbog toga mi se vrišti preko sedam gora i sedam mora: nije, nije, nijeee! Niste sami!
Osećam da i ja često pričam o svojim osećanjima, ali da nisam mnogo pričala o svemu što je bilo pre u meni i zbog čega sad imam snagu i hrabrost da postojim. I evo, pišem.
Moja depresija je počela u gimnaziji. Naravno da tad nisam znala šta mi je. Jedino što sam znala je da nisam želela da ustanem da idem u školu. Da mi je sve bilo besmisleno. A ipak sam ustajala i išla i smejala se, i ko bi rekao da mi nešto fali. Ali ja sam znala da fali. Nisam znala šta je ta rupa bez dna u kojoj ne vidim ni trunku nade. Vikendi kući, u mom selu, sa mojima, sve mi je bilo teško. Nisam mogla jasno da kažem da mi je teško da živim. Znam da bi se to pripisalo lenjosti ili čemu god. Dokona si, uzmi nešto radi i sl. Dugo sam bila ljuta što nam je takva sredina, ali je vremenom i to prestalo. Otišla sam na fakultet, novi život, novi grad, novi ljudi. Izlazim, smejem se, ljudi će vam uvek reći da sam ja i tad imala ispunjen život. Ali dani kada ne izlazim iz stana i plačem do zore su i dalje bili tu. Na sve to se nadovezuje poremećaj ishrane. Malo bulimija, malo anoreksija. Ali ja i dalje živim, studiram, putujem, uključujem se u razne organizacije. Ali je bilo loše kad sam sama. Jedno veče je bilo baš loše. Brat nije bio tu. Nastupio je mrak u mojoj glavi. I samo sam želela da se povredim. Da od tog bola bude manji ovaj u glavi. I jesam. Ne mnogo, ali dovoljno da ostanu ožiljci. Na sreću, brat je došao kući i mislim da mi je teže od mog bola bilo to što je on video sve to i što je i njega bolela moja bol. Sad znam da mi je on na neki način sačuvao život tih dana i godina. I zbog toga je moja ljubav prema njemu još beskonačnija.
U svemu tome, ja sam ipak želela pomoć. I potražila sam je. O tome sam već i pisala, bio je tu dug put do moje Marije. Sa kojom radim već pet godina. Mnogi psiholozi u državnim ustanovama su hteli samo da mi daju tablete, pitali me da li imam momka i sl. U celom tom bunilu, moj mozak je znao da ima deo u meni koji nije oštećen i da oni pričaju gluposti. Znala sam šta mi je potrebno da izbacim iz sebe.
Prijateljima sam pričala o tome, ali uvek sam imala osećaj da ne mogu da shvate to moje beznađe. Jer kao što rekoh, u svemu tome, ja sam bila u studentskim organizacijama, često putovala, družila se, uvek bila nasmejana, zvali me Cvetak, ko bi pomislio da Cvetak želi da uvene.
Moj proces oporavka je počeo pre 5 godina, sad kad razmislim koliko je bilo tuge i bola u meni, malo je 5 godina da se iscelim, ali dooobroo jesam. Psihoterapija je nešto najbolje što mi se desilo u životu. I verovatno najiskreniji odnos ikada. Tu sam potpuno ogoljena. U suzama. U stidu. I svaki put kad završim seansu, ja sam otišla stepenik dalje u sebi.
Zato sad sa mirom i bez stida mogu da pišem i prisećam se svega kroz šta sam prošla.
I jedino što još osećam da mi fali je da pomognem ljudima. Kroz moju priču.
Porodicama koje imaju slične probleme sa decom, majkama, sestrama, očevima, braći.
Znate da se statistički u Srbiji svaki dan 4 osobe ubiju. Te osobe imaju porodice, prijatelje koji posle treba da žive.

Želim da kažem da nije sramota imati teška osećanja, nije sramota zatražiti pomoć, zagrljaj. Imaš pravo da živiš i da osetiš mnogo više od toga.

Nisi sam/a.

Tu sam.