Podrška

Zahvalna. Zahvalna. Zahvalna. Zahvalna do beskonačnosti i nazad.

Okej, moram da imam uvod, jer je ovo tekst na blogu i treba neko da ga razume i za 10 godina.

Činjenica je da mi je suđeno da upoznajem razne magične žene. I njihove priče. Teške, lomljive, radosne, hrabre. Realne. Iza ćoška. Umiruće i ponovno rađajuće. Dok sam bila u mraku, pitala sam se da li još neko oseća to što osećam ja. Uz podršku nekih od tih magičnih žena sam došla do toga da pišem o tome kako se osećam i raspadam i radujem. A pravilo kosmičko je jasno: kad nešto od sebe daš, tad i dobijaš.

I dobila sam. Krenulo je od poznanica i prijateljica koje su mi slale poruke kako su bile u sličnim sranjima, ali evo, žive su. Zahvaljujući internetu, ta poznanstva su otišla na sve strane sveta. Ova godina ih je definitivno nesebično dala. Ali i ja sam nesebično delila. Iako ima dana kada samo želim da nestanem negde na Tari, među medvedima, baš te poruke su mi davale snage da ne odustanem. Od pisanja. Od osećanja života kao takvog. Svakakvog.

Mnoge poruke su mi mamile one suze, koje dođu kao olakšanje posle oluje. Te suze su mi nekad preko potrebne.

Danas ih je bilo. I pre mesec dana. I biće ih još, jer to je ovaj put kojim idemo.

Ne znam na koji način da nas sve okupim, da nas pospem šljokicama, da nam spremam palačinke i pitu sa sirom, jer to najbolje znam, da pijemo, da pevamo. Na svim stranama sveta. Da vas grlim i po milioniti put izgovorim: HVALA što ste se stvorile kad sam sebe gubila. Hvala što ste majke, sestre,prijateljice, devojke, unuke, ja, i što postojite takve kakve jeste.

Srce mi lupa kao ludo, a svaki otkucaj večeras ide na zahvalnost.

Živele!

Zašto odoh iz Srbije, zamislite?

Pročitala sam danas jedan duug tekst jedne gospođe, koji je trebao da se tiče zakona o paušalcima u Srbiji, i iz koga je trebalo da izađe neka poenta, a sve što je izašlo je gomila straha i eto, blagog žaljenja za ljudima koji odlaze u Nemačku, i pokušaj da se ubede oni koji o tome razmišljaju, da ne odu.
Čitala sam tekst i brojne tabele i cifre, gde se porede plate programera tamo i ovde i kako ovde programeri imaju 5 puta veću platu od doktora, zamislite, a tamo je sve slično. Zamislite, ovde posle dve godine rada možeš da podigneš kredit za stan, a tamo je pitanje… Zamislite, ovde, sa tom platom možete da plaćate sve privatne ustanove, od zdravstva, do školstva, a tamo je isto pitanje… I eto, ipak ljudi neki odluče da odu zbog kvaliteta života, uređenog sistema.. Napisa gospođa to, kao da je to nekako onako glupa želja. Zamislite, da živimo u iole normalnoj državi. Gde doktor i prodavačica i programer i bankar imaju slične plate. Pa onda svi oni tako slični imaju iste mogućnosti, letovanja, zimovanja. Doktora, za kog su platili porez. Odličan gradski prevoz, za koji su platili porez. Vrtić za decu, za koji su platili porez. I sva deca su ista, i od bankara i od prodavačice i od programera i iz Srbije i iz Turske i iz Brazila.
Vozili smo letos bajs 110 km do jednog malog gradića. Od Berlina. Prošli smo kroz mnogo sela. Ja nisam mogla da se nagledam lepih dvorišta, kuća. Ulica. Sve su iste i sve su različite. Ne zna se koje je dvorište uređenije, koji prozor je zanimljiviji… I tako, kuća po kuća, na kraju ispade jedno čarobno selo.
Ja sam odrasla u kući koja je baš takva, mnogo se vodi računa o svemu i pre svega pošteno se radi. I nema razlike među ljudima. Osim što ima. Nama komšija može da ukrade nešto oko kuće, da se raduje da nam crkne krava, da nam se iseče voda. Komšije mogu i da ne plaćaju struju, da prodaju sve generacijama unazad stvarano, da budu botovi za 30000 mesečno. Ako se ode u bolnicu u Užice, možeš samo mrtav odatle da izađeš. Seoska škola u koju sam ja išla i generacije pre i posle mene, može da se ugasi. Mrtvo tele i tona smeća mogu da se bace pored puta.
Mogu da nam gore šume i da nema ko da ih ugasi i da putevi do sela budu sve lošiji, taman da se vratimo na konje i magarce, ako to još neko gaji.
Mogu da se se grade zgrade gde god i preko noći i da ne vidiš svetlost dana više sa svog prozora. Možemo da se ugušimo od izduvnih gasova i podavimo u izlivima kanalizacije kad, zamislite, padne kiša.
Ljudi u prevozu mogu da padaju ko sveće, dok se, bilo ko, ko je neke pare skrpio, vozi sam u automobilu pored.
Ovi ljudi sa velikim parama mogu bezbrižno da se šetaju pored onih što prose i ulaze u skupe restorane, klubove. I nije ih je briga.
Više nikog nije briga ni za koga. Živi se od danas do sutra, uglavnom od lažnog sjaja i na kreditu. I na lekovima.

Ne želim da budem jedna od tih.

Osoba sam koja ipak, iz nekih normalnih uslova života ovde, ipak odlazi. Srce mi je dalje pocepano. I ne znam da li ću se pokajati. Jer moja želja je oduvek bila da nešto promenim, makar na mikro nivou. Najviše što sam uradila je što sam okupila divne ljude oko sebe. Za sve ostalo, nikog nije briga. Državu nije briga. Komšije nije briga.
Idem onda negde gde smo svi isti, sa istim pravima i mogućnostima. I gde je nekog briga bar kakvo mu je dvorište.

Zbogom Srbijo.

Zbog čega ti duša pleše?

Sedim sama u novom, omiljenom mestu u gradu. Nema mnogo ljudi, ali ima mnogo cveća i miljea i ljubavi u svakom detalju.


Poručujem taj novi, omiljeni koktel. Pet je popodne. Gužva je u gradu, a ja konačno, u tom trenutku, osećam neki mir. I da sam baš gde treba da budem. Sa svim izazovima na grbači.

Mlađani konobar donosi koktel. Kaže da je i njemu to omiljeni. Kaže mi da je maskenbal uskoro. Da mogu da dođem. Ja govorim kako neću biti tu. Koristim svaki dan u gradu. Grlim jesen i ljude.

Priča mi kako je počeo tu da radi. Krenuo je da studira programiranje, jer mama i tata kažu da će imati posla. I on misli da bi imao. Ali tako mlad, shvatio je da nije to ono što mu mami osmeh na lice. Nije čak hteo ni gimnaziju da upiše. Već muzičku. Muziku je želeo i da studira. Njom da se bavi. I posle nesrećnih dana na fakultetu, odlučio je da za 10 godina ne želi da bude onaj lik kome su samo ostale puste želje. Zamrzao godinu, počeo da radi u tom divnom mestu, da ne bi tražio novac od roditelja i već je počeo da snima nešto svoje. Svira ukelele. I veruje u sebe. Izgovara mi to: verujem u sebe i neću da se kajem u životu.
Ja ga slušam i srce počinje da mi igra. Opet verujem da je sve moguće. Odlazi, ja razmišljam da li ja živim svoje snove. I shvatim da da.
Jer volim ljude i volim magične ljude, i one uplašene i one hrabre i volim njihove priče i to što ljudi sa mnom dele deliće sebe i dok tako dele ja otkrivam sebe i shvatam koliko smo svi slični i kako su osnovne ljudske potrebe unverzalne, samo vremenom naučimo da ih iskazujemo različito.


Jer pišem o životu, ljudima, srećem ljude koji me čitaju, mnogo rasplačem, mnoge ohrabrim, sa mnogima se povežem na nivoima o kojima nisam sanjala, pitaju me kad će knjiga, ja kažem evo, samo da je dosanjam.


Jer beskonačno verujem u procese života i dobro, čak i kad sam u teškom mraku i ne vidim smisao, ja verujem i tim verovanjem idem dalje i živim život kao takav, koji mi onda kao zahvalnicu donese novih trista čuda.


Jer sam odrastala negde gde mi je trebalo da neko veruje u mene kao takvu, bez najboljih ocena, dostignuća i na kraju sam sama sebi postala taj roditelj i još sam tu svoju veru podelila sa drugima i dobila trista malih vetrova u leđa i do neba sam zahvalna za to.

I na kraju dana je zaista bitno zapitati se samo jedno: od čega ti duša pleše?
Da li će to zaista biti posao o kome sanjaš, poljubac osobe koju voliš, pesma koju čuješ, pomoć koju daš, zagrljaj koji primaš, patnja koju odležiš pa se opet rodiš?
Šta god da je, nikad, ali nikad, ne odustaj od sebe.

Hvala dečku koji je bio inspiracija za ovaj tekst i za kog znam da će uspeti. Već jeste.

Domaćinsko vaspitanje kao koren svega

Pre par sedmica šalje meni M. neki snimak i ja, naravno, ne pogledam odma’ i zaboravim na to.
Dolazi M. pre par dana i pita me jesam pogledala i ja se već iznerviram, jer pogledaću kad ja budem htela. Ali posle 15ak min rešim da pogledam. I naravno, oduševim se. Snimak je pravio Marka Žvaka, o najneobičnijem šefu u Srbiji. Reč je o gospodinu koji je vlasnik mlekare Zapis Tare. Gospodinu koji ustaje pre svih da pripremi prvi burek, uz koji se pije jogurt, pa je tako i došao na ideju da otvori mlekaru. Gospodinu koji, dok se emisija snimala, ide po dvorištu i sređuje cveće, totalno izolovan od cele te priče o njemu i činjenice da je sad stvorio nešto za šta ljudi znaju. On svoj posao radi kako je radio i pre X godina. Vredno. Uporno. Pošteno. Skromno. I tako će verovatno do kraja života. Ili jesi ili nisi.
Dok sam gledala snimak, M. reče: ovo je tvoj tata. 1/1.
I jeste.
Tata je čovek koji ustaje u 5 svakog jutra. Bez obzira na godišnje doba i obim posla. U 10 je kod nas doručak, ali tata je do tad uradio više nego bilo ko za ceo dan. Od kad znam za sebe, mi sejemo krompir. Mnogo krompira. Uvek sam mu se divila na njivi, kad dođe vreme vađenja krompira, sa koliko žara vrsta brazde, tovari džakove. To rade svi ljudi u našem kraju, ali on je uvek delovao kao neko ko ima neki dalji cilj od toga. Posle mnogo godina otkupljivanja maline za druge ljude, on je jednog dana došao sa idejom da napravi hladnjaču. Sećam se negodovanja od strane mame i babe. Previše rizično. Šta će nam i taj teret. Ali on je verovao. Bio je novembar kad je macolom razbio zid od jedne velike garaže, da se napravi prva komora za zamrzavanje. Danas se taj objekat proširio na još 3. Malina, kupina, krompir.
Sezone su se menjale, stanje u državi, često nepovoljne prilike za čoveka na selu. Ali tata i dalje radi istim intenzitetom. Nekad malo razočaran, ali njegova vera se nije smanjila. Vera u pošten rad, u porodicu koju treba držati na okupu. U prostu računicu. U protezanje samo koliko si dugačak. Krediti, dugovanja, lažni sjaj, direktore koji najmanje rade, a najviše imaju – tome nas tata nije naučio. Skromnosti, poverenju, posvećenosti radu, šta god to bilo, jeste. Naučio nas je i da porodica koja ne seda zajedno za sto, nema svetlu budućnost.
Naučio nas je šta znači biti domaćin. Šta podrazumeva taj život.

Često razmišljam kako je takvo vaspitanje ono što fali većini ljudi koji vode ljude. Početak, koreni, rast i razvoj.

Ali dobro je dok ih još ima. Samo da se ne zaboravimo.

P.S. Pogledajte snimak.

https://www.youtube.com/watch?v=cMJa8IW3CSM

Bezuslovno prihvatanje

Pre dve noći sam legla u krevet. U mom stanu. Na jednom jastuku. Sama. I onda je došao osećaj koji ne znam kako da opišem, ali nazvaću ga: bezuslovno prihvatanje. Osetila sam da mogu iz neke druge perspektive da sagledam ceo život. Prošlost i budućnost. Sve se rasteglo u decenije. I da vidim beskonačnost. I kratko postojanje jednog bića. Da sagledam sve kao prolazno, a opet neophodno da bi taj život postojao. Moj život. U tom uviđanju ni za šta nisam bila vezana, ništa me nije pogađalo, kočilo, radovalo. Samo sam gledala i prihvatila. I sve u tome je bilo dobro. Osetila sam se baš samo, ali ne usamljeno. Osetila sam i da neka veća sila od mene same brine o meni. Da sam možda ćerka mojih roditelja, sestra, žena, prijateljica, ali da sam jedinka koja postoji iz još nekih razloga i da nije slučajno što sam se rodila. Da je život dar. I da je nešto odlučilo da živim. Da hodam. Dišem. Plačem. Smejem se. Plešem. Pitam se. Patim. Zaključujem. Povređujem. Praštam. Volim. Učim.
Da sam voljena i bezbrižna zauvek. I da mi je to dato sa rođenjem.

Mlađa Jasna bi pomislila da ovakve misli mogu da se rode samo ako sam dokona(porodica reči) ali ova Jasna misli da joj je i to vreme koje često provodi sama, smisleno i sa razlogom je takav miks raznih misli i cepanja.
Beskonačno sam zahvalna na tome.

Razmislite gde vas vodi vaša samoća. Možda dođete do neslućenih visina. Širina. Dubina. Koje su u vama.

Jasnini snovi za 6 života

Stiže mi od M. priča o vodiču iz Ruande. Kako je otišao u Belgiju, ali sve o čemu je uvek sanjao je da se vrati u Ruandu, da bude dobar vodič i da pokaže svetu svoju državu iz drugog ugla. Tu je on upitao devojke sa ture: a o čemu vi sanjate?

Čitam poruku još nerazbuđena i instant se pridižem. Kao da je to pitanje sve što mi je trebalo da se trgnem. Već 10 dana sam u Srbiji. Obišla moje, prosvadbovala, vratila se u Beograd, ostala sama u stanu, kao pre par godina kad sam svila svoje gnezdo ovde. Hodam ulicom, ni na nebu ni na zemlji sam. Čekam ambasadu da se prilepim tamo. Ovde sam se već malo odlepila. Ne možeš biti turista 4 meseca u gradu u kom si živeo. Jer uvek želiš nazad život, a ne odmor. Nisam pisala 10 dana. Razmišljam, milion tema, ali ne znam kako da sklopim sve. Kako da se snađem. Pa se pustim da budem.

Do ovog pitanja jutros. O čemu vi sanjate?

Odavno nisam pisala taj spisak. Odavno nisam razmišljala o snovima. Ponekad kad vidim da je neko postigao nešto zanimljivo, pomislim da bih možda i ja volela, ali…
Aj da počnemo.

Jasnini snovi za šest života:


1. Da obiđem svet na biciklu. Svaki kutak sa atlasa, koji sam znala napamet. Iz enciklopedija koje sam gutala kao mala. U mojoj sobi, na tavanu. U mojim Tabanovićima. Da u tom obilasku volim, prihvatam, razumem i osećam razne narode. Njihove živote. Sreću i tugu. Dane. Da o njima pišem. Da fotografišem. Da igram pijana od radosti i shvatanja koliko je DOBRO univerzalna jednačina.
2. Da se iz sveta vratim U Srbiju, negde u moj kraj. Ne znam da li je to moguće danas. Ne znam šta bi te širine donele meni i kojim očima bih gledala povratak, ali sanjam da svet u meni pomešam sa onim što su me naučili u kući. Poštenom radu. Verovanju u dobro. Ljubavi prema zemlji. I da na toj zemlji radim. Gajim krompire. Jabuke. Luk. Paprike. Orah. Da mi deca rastu uz najlepše izlaske Sunca. Da gaze bosa rosnu travu. Da su bezbrižna. Sa iskrama u očima. I velikim snovima. Da i ona veruju u dobro. Uvek. Čak i kad sve odstupa od toga. Da na tom selu ima druge dece. Da bar neko ostane na selu i ne preseli se u grad. Tu se već moji snovi mešaju sa brigama koje nas prate u ovoj državi. Ali pošto sad sanjam, onda je sve ok i kao u snu.
3. Da svet dovedem u naša sela. Da im pokažem kako se to pravi kajmak, ajvar, džem, pogača, uštipci, pretop, rakija, zimnica, pršuta. Da su mama i tata večno živi i da svemu mogu da me nauče i sve da mi pokažu. Da baš isto i ja radim, samo da to vidi i svet. Jer svet ima šta da vidi. Da su omiljene aktivnosti za decu odlazak po seno, po mleko. Koje ima ko da plati kako treba. Da su njive plodne. Da imamo struje čak i kad padne kiša. Da neko brine o selu i narodu koji ima toliko toga da ponudi.
4. Da napišem knjige. Ne knjigu. Knjige. Iz više uglova. Od odrastanja u mom selu, do tog sveta koji ću da objedninim u sebi i do neke spoznaje koja me uvek vraća na moje korene. Da knjigu pročitaju mama i tata. A da se ja ne stidim da pišem ono što osećam i što doživljavam.
5. Da volim. Da naučim da volim bezuslovno. I da sam ja tako voljena. Da nemam strah da ću izgubiti ljubav ako bilo koji od ovih snova rešim da ostvarim. Jer valjda kad te ljubav u sebi vodi, ka ljubavi i dolaziš. I ona je tu.
6. Sanjam da ostvarim sve navedeno. I još par nijansi života između. Sa zvezdama u očima koje neće da se ugase.

O čemu ti sanjaš? Pitam te.

Koktel života

Sinoć sam prvi put izašla u Berlinu. To znači da sam kući došla posle ponoći.
Goga i ja. Prva komšinica, prvi kontakt sa novim životom i ja. Pre toga sam slušala Šabana i u svojoj glavi priželjkivala da se nekim čudom stvori neka kafana u sred večeri i da mi se duša raspraši u nedostajanju, radosti, malom bolu i životu kao takvom.


Naravno da se to nije desilo. Otišle smo na koktele, najlepše ikada, na mesto gde nema muzike, ali ima ljudske graje i smeha i zvuka šejkera za koktele i raznih jezika i boja kože. Prepričavale smo naše živote po stoti put. Prisećale se. Utvrđivale sve što smo naučile u ovoj promeni i zamišljale šta ćemo tek.
Nazdravile par puta. Goga je ovde došla pre mene. I kad sam je prvi put srela pre više od godinu dana, divila sam joj se. Malo dete, tolika promena. Sve od nule da bi došla opet do posla koji je radila u Srbiji.U kojoj joj je bilo lepo. Do novog, lepog života. Ni slutila nisam da neće proći ni godina, a da ćemo mi postati komšinice iz broja 60 i 54. I tako je sve počelo. Bezbrojni razgovori, kukanja i utehe. Podrške. Rođene na isti dan. Slične dileme i slične radosti. Slična tugovanja i pitanja. Slični i odgovori. Ne mogu da zamislim kako bi mi sve ovo leglo, da nije bilo nje. Čak i ako samo sedimo na klupici u parkiću i mrzimo ceo svet. Ali preživimo. I počinjemo da živimo.


Šetamo sinoć od jednog do drugog mesta. Kaže Goga: Lep je Berlin. Ja kažem: Pa jeste.
To je najviše što smo mogle da se protegnemo u sebi i prema šansi novog života. I to je dobar početak. Baby steps.


Vraćam se kući, razmišljam o svemu. Ležem pored Miloša i uspavanom mu izgovaram: Ovo je sad moj život. Dalje nastavljam u sebi: Ovo je moj život. Ti. Goga. Svi drugi ljudi. Sva druga mesta. Osećanja. Jer sam neka druga napustila. I cena za to su ovi rascepi. Ali polako počinju da se smanjuju.


A život ima ukus baš kao i koktel koji smo pile: blago kiselkast, sa mnogo krema koji ublaži tu kiselinu i na sve to cimet, koji sve začini. Kao mamin sutlijaš, ali sa alkoholom, jer to je ono što nam treba.

I lep je koktel. Stvarno jeste. Kao i život. A meni se čini da sam stekla prijateljicu za taj život.

Patike za školu

Šetali smo za vikend i u adidas radnji ugledam patike mog detinjstva. Klasičan model. Sa tri crte. I kažem Milošu: ovakve patike je meni tata kupio kad sam krenula u prvi razred. Znam da se ne sećam ničega od te prireme za školu, osim tog momenta kad smo tata i ja sami i on mi kupuje te patike. I njemu iste. Bile su 100 maraka. To je tad bila cifra, ali kretala sam u školu do koje je trebalo pešačiti 10km svaki dan. Tata je to znao. Znao je i da smo od tog trenutka zauvek slični i da ću ja da ličim na njega.

Do pred kraj gimnazije, tata je išao sa nama da kupuje obuću. U osnovnoj školi se znalo da dva, tri puta godišnje idemo da kupimo šta nam treba. Kvalitetno i da traje. Uglavnom je to bilo pre početka krompira, a posle kupljenja šljiva.
Tata je obuću voleo da pregleda dobro, da vidi da li je prošivena, da li će da propusti vodu. Da li je koža. Nekako je to bio naš ritual. A opet je dozvoljavao da sami biramo, samo uz njegove smernice. Dok ovo pišem, shvatam da nas je tako usmerio za sve u životu.
Mama je bila zadužena za knjige, pribor, omotače, nalepnice. Mama je učila sa nama.
Uz pakovanje zimnice i ostale kućne poslove.

Videla sam te patike i naglo se vratile u sve jeseni mog detinjstva. Dok sam u tim patikama upadala u seoske voćnjake da ukradem jabuku, dok sam igrala fudbal, gađala dečake u cevanice, skakala u barice i blato / ja sam se spremala da sve jeseni mog života pređem u dobrim patikama, čvrstim korakom, hrabro i ludo. I da uvek neke nove škole pohađam.

Here I am.

Za Jovanu

Jovanu, Joku sam upoznala na vašaru u Gornjoj Dobrinji, kad sam imala 10 godina. 28.08.2000. godine.

Odmah smo kliknule. Mala, sitna, duge zlaćane kose. A ja mali harambaša. Znam da smo odmah postale drugarice i da sam se radovala što ćemo od petog razreda da učimo zajedno. Ivana, Jovana i ja smo uskoro postale najbolje drugarice. Najbolji đaci i najveći nemirnjaci. Joka se malo izdvajala. Mama joj je učiteljica i ipak je bila glas razuma u našoj maloj ekipi. Joka je prva koja je počela da koristi labelo, pa je onda imala milion vrsta. Joka nam je donosila slatkiše iz prodavnice. Joka je dobila telefon koji je bio moderniji. Joka, tako sitna, je igrala fudbal bolje od dečaka i bila najbolja na fizičkom. Za Jokin rođendan smo sa radošću išli u susedno selo, upadali na bazen nečije kuće. Sećam se da se meni za njen 18. pregrejao jugo koji sam vozila jedva, ali sam stigla i bilo nam je sjajno. Otiše smo u različite smerove u gimnaziji, ali smo nastavile da budemo nerazdvojne.

Tad su krenula prva zaljubljivanja, špijuniranje simpatija na utakmicama, izlasci u grad i blejanje na klupicama centra Požege. Sve uspomene su tako slikovite, kao da je juče bilo. A prošlo je mnogo i prošle smo mnogo. 19 godina druženja.
Odlazak na faks, gde sam ja živela sa bratom, a Joka sa raznim drugim ljudima. Naravno da smo se družile i tad. Pijanstva. Mnogo pijanstva, mogu reći. Žurke na svim fakultetima. Joka koja je volela da se popne na stolicu i peva, igra, više nego išta. Umiranje od smeha. Suze. Zbog ispita. Momaka. Prve velike brige. Neka manja razdvajanja. Životi su nam išli u raznim pravcima. Ali ljubav se nije menjala.
Onda se Joka zaljubila, ozbiljno i to je to. Od tad do sad. Mogu reći i uozbiljila. Svakako, to nije promenilo neke njene navike do dana današnjeg. Kupovina i pakovanje odeće koju nikad ne obuče. Ogromna informisanost o raznim ljudima, događajima. Od naših sela pa do… Gde god ljudi stižu. Joka informacija. Kosu je skratila, ali vrcavost i dete u njoj i dalje žive.
Nekad mislim da ima neku neobičnu moć kojom rešava stvari, prevazilazi probleme.
Kad se pitamo kako, odgovori sledi: to je Joka.
Joka danas puni 29 godina. I dalje mi to ne ide u glavu, jer je ona za mene i dalje ona ista Joka koju sam srela na vašaru u Gornjoj Dobrini, 28.08.2000.

I jeste ista, jer je moja ljubav ostala ista.

Srećan rođendan mala!

O mogućnostima / za mame, bake, tetke, strine.

Bio je januar kada sam otišla na neki govor, nekih žena, iz nekih velikih firmi ovde. Pričale su o raznim stvarima, svet ljudskih resursa, kako funkcionišu te organizacije, uglavnom ništa meni toliko nepoznato. Ali ja sam izašla sa tog događaja i počela da plačem. Od neke radosti i tuge. Na pameti mi je bila mama, to je izazivalo suze tužnice, a sa druge strane sam bila ja i čitava lepeza mogućnosti. To je izazvalo suze radosnice i neko malo cepanje u meni.
Danima sam bila pod utiskom. Razmišljala o ženama sa kojima sam odrasla, pa o ženama koje srećem i koje žive totalno različite živote. Pokušavala sebe da nađem u tome. Kako da odem od jednih u sebi, približim se ovim drugima, a ne izgubim se.

Odrasla sam u kući, okruženju, gde nisam sigurna da žene imaju svoj novčanik.
I ako imaju, u njega stavljaju pare koje se uzimaju sa mesta gde stoje pare u kući. Naravno, njima upravlja muškarac. Naravno i da svi doprinose da se ti novci stvore, ali činjenica je da se muškarac i dalje pita za kupovinu, i sl. Ne mogu reći da to mesto gde stoje novci koje kuća zaradi nije meni donelo blagostanje. Surovu istinu kako se stvara novac na selu. Kako se troši. Koliko je zapravo 1000 din i neke druge kompase. Ali znam i osećaj koji mi se stvori kad mi mama ili baba daju neki novac, nekako prokrijumčaren mimo tog mesta. Iako je to sve isto. Taj osećaj tuge i ljubavi i shvatanja da je njihov ceo život tu, na tom selu, među tim kravama, njivama, ručkovima. Da moja mama nikad neće uzeti svoju platu i otići i kupiti sebi šta želi ili potrošiti u kafani ili voditi sebe samu na ručkove… šta god želi.

I onda ja / za koju oni žele da bude ta. I koja je na dobrom putu.

Ali ne znaju koliko je meni teško da ih napustim u sebi. Koliko mi je teško da prihvatim da mogu da imam platu kao muškarac, da budem finansijski slobodna, i još gomilu stvari mimo toga. Da možda nekad ja nešto vodim. Da ja budem malo kao tata, ali da sam Jasna, devojka, žena, devojčica sa mnogo želja.

Juče sam prošla završni razgovor za jednu firmu ovde. Tri razgovora, brdo muškaraca. Sve je bilo dobro zapravo, uprkos mom strahu. I naravno da je najteži deo za mene bio pregovaranje plate. Nisam mogla danima da se u sebi odvojim od te neke cifre, koja je bebi cifra za malu Jasnu. Onda je došao taj neki čovek i rekao, ok, vrednost tebe na tržištu je tolika i tolika. Hvala mu što mi je olakšao.

A ja sam izašla iz te zgrade u svojim šljokičastim patikama za devojčice, shvatila da sam pobedila te tamo tate i dečake. Da nisam baš mala Jasna, da upadam u igru i da odlazim od mame, bake, tetke, strine. Tate. Da mogu i da vredim. Na njihovu radost.

A u to ime ću se napiti od prve plate za velike devojčice.