Koliko koštaju život i smrt u Srbiji?

Bio je Đurđevdan i samo što smo stigli iz Berlina i otišli do crkve po sveće.
Miloš se vratio u auto sa suzama u očima. Pitam ga šta se desilo. Kaže kako je upravo prisustvovao pretužnoj sceni. Umrla je jedna baka. Nečija majka. I došli su da zakažu popa. U tom bolu i agoniji, ti moraš da ideš da zakazuješ nešto. Ludilo samo po sebi, odvajkada. I priča mi kako im je žena koja radi tu, na zakazivanju ispraćaja na onaj svet, grubo rekla da je to 10000 dinara. Onako šalterski.

Dobar dan. Umrla mi je majka, ja bih da je sahranim.

Dobar dan. 10000 dinara, gospodine.


Evo, i sad želudac kreće da mi se prevrće. Bili smo u šoku. Znamo. Sve se plaća. Ali može li to malo ljudskije? Žena je umrla. Žena je imala život. Osećanja. Priče. Ljubav. Ne ide to tako. 10000 za transport na onaj svet. I okajanje greha.

Malo posle toga smo otišli u Maksi da dokupimo nešto i ljudi ispred nas su imali brdo stvari i račun je bio ogroman. Shvatila sam da su to sve stvari za slavu. I došlo je do plaćanja. Na čekove. I ja opet u Miloša pogledah. Stvarno će na čekove proslaviti slavu?
Da ne budem shvaćena pogrešno / ja sam odrasla u porodici gde se protežeš koliko si dugačak. Mislim da Bog to odobrava i mislim da je to fer. I onda mi je strašno da neko napravi slavu, da proslavi tog Svetog Georgija na čekove. Samo da bi se reklo da se slavilo. Verovatno u hrani i piću preteralo. Mislim da ovaj Bog u kog ja verujem, nije baš ok sa tim. Čemu preterivanje? U već dovoljnoj nemaštini. Jedan kolač je dovoljan. I nada i rad za bolje sutra. U skladu sa sobom. Situacijom.

Ta scena, na ovu prvu, me stvarno ostavila u šoku.

Ema me zvala u nedelju da mi kaže kako je komšija zapalio ženu. On je rešio da je zapali. Seo je ispred kuće i čekao da sve izgori. Ja je slušam, uznemirenu. Ne mogu da pojmim šta je rekla. Neko je samo odlučio da nekome oduzme život? I vesti su malo brujale o tome. I sad čekamo sledećeg ludaka da to isto uradi. Jer to može tako.

Uzela sam da gledam seriju Černobilj. Pa poredim. Bila je katastrofa i planeta je zatrovana. Mi jesmo bolesna nacija, definitivno. Ali ona bolest koja će nas pojesti i uništiti je duhovna nemaština. I praznina. Koja se kao krater širi. A smrt se nadvija. I pustoši sve.

Ne znam da li može da stane ovo. I da li nas taj Bog vidi. Ili smo se previše zadužili. Nismo plaćali sve rate na vreme?

Znam samo da mi se duša cepa ovih dana.
I nisam sigurna da tom cepanju ima pomoći.

Bože, koliko košta spasenje jednog naroda?

Momenti otrgnuti od večnosti

Sedim jutros sa ženom magijom. Pored Save. Slušam. Učim. Mislim se: kada porastem, želim da sam ona. Čak i isti kaktus ranac nosimo. Priča mi san da na Savi kupi kućicu i tu okuplja ljude. Pričam joj moj, jasno definisan san, od pre 7,8 godina. Brodić na Savi. Prostor za razne radionice, predavanje, rastuće ljude. Dobre duše. Uz to domaća hrana. Ne verujem. I verujem sve. Gledamo u reku i ne znamo kome da se zahvalimo što se tako spajamo.


U subotu su njih dvoje pravili svadbu. Ljudi, sa kojima nikad nisam pričala o svakodnevnici, ali sam ih zavolela na nekom nivou u kome samo dobrota vlada. Nju, samo kroz energiju. A onda sam je videla. I Anđeo na Zemlji je.
Sedim do drugarice, slušamo zdravicu, kažem joj: mi smo svedoci ovog trenutka. Spojeni smo i ovde smo. Trenutak prolazi. Ali sećanje ostaje. Trenutak ide u večnost. I mi smo deo toga.


Ovog vikenda sam bila pijana od sreće. Da mi je neko mogao otvoriti dušu, bilo bi ljubavi za 5 galaksija. Ima je i pustila sam je. Ljudi koje srećem je takođe imaju.
I ja ih volim. I ta osećanja idu u večnost.

Svakodnevnica nam je suđena. I često nije tako magična. Zato s vremena na vreme treba da zastanemo i samo da zagrlimo trenutak, osobu, dan pored nas. Jer se neće vratiti. A zauvek nas oblikuje.

S ljubavlju. Bukvalno.

Jasna

P.S. Ako hoćete muziku koja miluje dušu, tu je novi album od The National. 🙂

Snovi na javi

Zdravo dragi ljudi! Zdravo svete sa one strane žice!

Samo da pozdravim Katmandu. Prvi grad od kog sve kreće dalje. I ja krećem dalje. Posle mesec dana stopiranja, vozova, policije, manijaka, srdačnih osmeha i prijatelja, stigla sam. Sa žuljevima, sa ranama na ramenima, sa pričama koje nisam mogla ni da zamislim. Što rekli, ako se od sreće umire, neka umrem. Ali neću. Ovo je tek početak sna.

Jesam rekla da ću pisati život i fotkati život i živeti san? Evo me. Nije da to nisam mogla da radim u mom kutku tamo u Beogradu ili bilo gde gde je srce živo. Ali mene ne drži mesto. Srce traži više. Ako se umire od prekoviše, neka umrem i od toga. Obrnuću ja krug, znam. Ja sam ptica. Ali krug je potreban ovoj ptici. Odoh daleko, a došla sam samo da pozdravim. Da kažem da volim sve one koji tamo čekaju da im se njihova skitnica javi. Da kažem mužu da zalije moje cvećke. Da jedva čekam da mi se pridruži. Hoću Himalaje da gledamo zajedno. Hoću okeane da osećamo zajedno. Idem sad da vidim šta ovde mogu jesti, a da se ne otrujem. Ne razlikujem se mnogo od lokalaca. Kažu da mi oči sijaju. Kažu da ne verujem svima. Kažu da sam hrabra. Kažem da sam hrabra. Kažem da ću sutra trčati ispred Sunca. Kažem da mogu sve. Mogu sve. 
Hvala nebesima.
Do sledećeg javljanja iz sna.

Jun, 2016.

Ovu priču sam izmaštala pre 3 godine. Kada muž nije bio u opticaju. Sad imam njega. Da zaliva orhideju. I goruću želju da stvarno odem sama na put oko sveta. U svet. Do sebe.

Proveriću gde sam za 3 godine. Verujem da ću biti tamo.

Čovek sa srca dva – tata

Ovaj čovek sa slike je moj tata. Branko. Tata je naš poglavica, team lead, vođa. Glava kuće, a ponekad i naša glava.


Često osećam da sam ostala željna tate, njegovih mudrosti i znanja. Iako je završio srednju mašinsku i često bežao iz nje na njivu, on je jedna od najinteligentnijih osoba u mom životu. Od njega sam naučila da prazna priča i iskustvo sa papira nemaju mnogo veze sa iskustvom kroz koje sami prođemo. Celom dušom. On je i osoba od koje sam naučila šta znači imati dušu. U odnosima, u poslu, na pijaci, na ulici. Često me kritikovao da sam naivna, a kako oprostiti tuđu zlobu-bol sam naučila upravo od njega.


Na njega sam često bila i ljuta i njegove lekcije su mi bile bolne, ali sada iz ovog ugla znam da su mi baš takve bile neophodne da bih rasla dalje.
Kada ga pitam što nije otišao odavde kad je mogao i kad je njegov rad mogao mnogo više negde da se ceni, rekao mi je: znaš onaj izlazak Sunca iza Ovčara u 5 sati, e pa zbog toga sam ostao. 


Eto, on me naučio da je ok ostati negde zbog izlaska Sunca, mirisa trave i osećaja pripadnosti. Rekao mi je i da ostajem u odnosima, poslovima gde mogu sebe celu da dam i da ne žalim. Ništa polovično i ništa ofrlje. 


On je i umetnik. Kada dođe zima, kupi staru mašinu i na proleće imamo novi kombajn, vadilicu za krompir i ostala mala umetnička dela za njivu.
Često kod sebe prepoznam njegovu želju za perfkecionizmom u svemu, pa budem ljuta na njega jer me to uvali u probleme pa onda pobesnim i na njegovu rečenicu: poštenje i pošten rad se uvek isplati. A svedok sam nekih mnogo poremećenih sistema vrednosti. Ali kada legnem da spavam zahvalim se što mi je usadio to uverenje.


Tata često ćuti ali svi znamo da kada priča, ima šta da kaže. Isto tako je bilo i sa batinama kada smo bili mali. Nije nas kritikovao za svaku sitnicu, ali kada dobijemo batine znamo da smo zabrljali.


Tata nas je naučio da je porodica kao osnovna jedinica društva, najbitnija podrška i kako istu čuvati.


Od tate smo naučili šta je dobra muzika i kada se daju pare muzičarima. Šta je vino sa dušom. Šta znači buditi se sa izlaskom Sunca i odlaziti na počinak kad svi zvukovi sa polja utihnu. Koliko znoja je potrebno za 1kg krompira, 1 litar rakije, 1l mleka. Hleb što majka peče svaki dan. Šta znači biti čovek i istrajavati u tome.

Juče je tata napunio 52 godine.

Probudila sam se jutros i poslala mu poruku. Rekla sam mu da mi je mnogo toga u životu pružio, ali najviše sam mu zahvalna što je od nas napravio dobre ljude. I da ga volim najviše.

Ja sam dobar čovek zahvaljujući njemu.

Hvala ti tata.

Prigrlite svoje očeve.

Rahatluk duša

Jednom mi je Ana rekla da je moja duša rahatluk.

I da samo takve ljude sebi želimo u životu. Ta rečenica mi je otkravila srce za vek i vekova. I od tada sam počela da privlačim druge rahatluk duše.

Ovu priču sam počela u zamisli da spojim dve teme koje se vrte kroz glavu ovih dana. Ne znam da li ću uspeti. Ali pokušaću.

Tema 1

Prijatelji. Bože. Koliko volim prijatelje. Prijateljstva. Moje prijatelje. Tuđe sjajne prijatelje. Sedim sa Anom i gledamo Brene Brown. I mislim se: ovo je blagoslov. Koji sam ja izabrala. Znate onu: friends are family we choose. Ništa tačnije. Toliko sam ponosna na ljude koje znam i sa kojima provodim vreme. Na njihove uspehe, radosti, ranjivost, greške. Na mene i moje uspehe, radosti, ranjivost, greške. Na sposobnost da to delimo. Rastemo. Da plačemo zajedno. Da se smejemo zajedno. I opet se radujemo svakom novom danu.

Kada je Ana rekla da mi je duša kao rahatluk u mojoj glavi je bilo: moja duša se rastvara na dobre ljude. Dobre duše. Na čoveka. Sa svim njegovim težinama.

Volim ljude. Vidim ljude. I to volim i kod sebe.

Tema 2

Nastavak iz teme 1. Razmišljala sam da prestanem da pišem. Za javnost. Jer sam se umorila od internet sadržaja. Copy paste internet sadržaja. Ljudi koji pišu priče kao da su u stalnom ratu sa životom. Daju savete kao: disciplina, disciplina, budi jaka, najjača, ustani. Bori se. Sve je nekako teško i agresivno. Ne miluje dušu kada pročitaš. Jer oni sami sebe ne miluju. I to mi je žao.

Imam želju da ih zagrlim i kažem: OK si. Možeš da predahneš. Da odmoriš. Da se ne dokazuješ. Vrediš. Daj sebi mrvicu prostora da ti se duša rastvori. I opet oblikuje.

Smeš da budeš čovek. Najlepša stvar na planeti.

A ako si rahatluk duša.

Moj si čovek.

I zato neću da prestanem da pišem.

Zvog svih duša koje moju greju imam dužnost da zagrejem neke druge.

Hvala vam.

Kako mi je rat poklonio dedu

1996. sam imala 6 godina. Brat 5. Deda je umro i bio je to mračniji period u familiji. Ja znam da smo mi sa mamom brali maline i ništa od toga nisam preterano osetila. Bili smo deca i sve smo prihvatali bezbrižnije.

Jednog dana je došao jedan čovek da pomaže tati, na kome je u 28. godini ostalo celo domaćinstvo. Rekli su nam da je čovek izbegao iz Bosne za vreme rata. Rat ni tad nisam kapirala. Čovek se zvao Dele – Delivoje Stojanovic.

Čuli smo i da ima decu. Udatu. Oženjenu. Svakako nismo mnogi ulazili u to. On je nas obožavao. Ja sam ga obožavala jer sam osećala da tata ima novog tatu. A mi dedu, prećutno. Brat je bio mezimac. Sve što je poželeo da bude nauče, naučen je. I ni sa kim nije provodio toliko vremena kao sa dedom 2. Ja sam dobila ljuljašku. I priče. I sve zijane opravdane. I čuvanje straha za vreme bombardovanja. I svih drugih događanja.

Kada dođe zima, Dele bi nas napustio zbog nedostatka posla. Sećam se da sam tih dana bila tužna i uplašena. Ali sa prvim cvetanjem prirode, on se vraćao. I proleće je stvarno stizalo. Tako je bilo 4 godine. On je postao član porodice, meštanin sela. Svi su ga znali. Zvali na svadbe. Voleli. I tad sam mislila – mi smo dobra porodica, zaslužili smo ovakvog člana.


Onda je Dele otišao jednog dana. Ne sećam se kako je to bilo, znam da je rešio da se vrati u rodnu Bosnu, sa suprugom.
Javljao se sa vremena na vreme, tata je nekad u prolazu nosio brašno, rakiju, krompir.


U međuvremenu se dešavao život.
Ali mi ga nismo zaboravili.
Bila sam kući za Božic kada je nazvao tatu.
Za Uskrs sam se i ja čula sa njim.
“Jaco moja, je l’ i dalje imaš gustu crnu kosu i kose oči” je rečenica koja me naterala na suze i naglo vraćanje 20 godina nazad.
“Peđa, idemo da ga posetimo” rekla sam.
Idemo početkom juna.


Vikend iza mene je taj početak juna. Tata je najavio dolazak. Seli smo u auto i pravac Goražde. Brat sa suprugom, ja sa nekim kome neizmerno verujem, i seka koja se rodila u međuvremenu.
Kada smo se približili kući, osetila sam tremu kao što odavno nisam.
Stižemo. Niska lepa kuća, ni tragova rata. Cveće, bašta. Sve na mestu. Kao da tu ne živi čovek bez supruge, od skoro 80 godina. I izašao je on. Mnogo drugačiji i stariji, ali veseo i uglađen. Naš Dele. “Da li je to Peđa moj” izusti i dalje poznat glas. I onda je nastupilo grljenje i neverica. Njegova. Naša. Posle 18 godina opet se viđamo. Nije mogao da prestane da se čudi što smo došli. Da prepričava naše detinjstvo. Da bude zahvalan jer mu je tata bio spas tada. Sa ulice. 4h priče od koje se ježiš. A oko nas mir, dobro očuvane stare stvari, pošten rad. Sve diše. Toliko emocija da ja i dalje ne mogu da shvatim da smo stvarno toliko doživeli i preživeli. On. Mi. Zajedno. I na kraju smo svi dobro. I na kraju smo jedni drugima ispunili jednu od najvecih želja. Da se vidimo. Možda i poslednji put.


Ja mogu samo da kažem HVALA nebesima što smo imali priliku da Dele obeleži naše živote. Mi njegove. I što je na kraju sve dobro. I samo tako može biti kad je srce čisto.

Jun, 2017.

  • Dele je prošle godine posetio nas. Nije mogao da veruje da je stvarno tu. Susret je propraćen jakim emocijama i uz pesmu.

Hvala ti živote.

Priča za mamu

Volela bih da imamo par dana za nas, u ovom životu. Ali samo za nas. Da te obučem u neke lepe haljine i pokažem ti koliko možeš da sijaš i kako imaš lepo telo. Isto to telo je dalo 3 života.

Da te vodim na mesta gde možeš da jedeš drugačiju hranu i gde ne moraš da spremaš, već da tebi bude ugođeno. Ne brini. Niko ne sprema kao ti, ali čisto da znaš da može.

Da se napijemo zajedno ili bar da popijemo. Da znaš da nije strašno ako popiješ vino, dva, tri. I malo se više smeješ i raduješ. Da te vodim u kafanu.

Da te vodim negde gde jezik ne razumeš, pa ću ja, kao konačno odrasla, tvoj sin, da ti prevodim i pravim se važna, a ti ćeš biti ponosna na mene.

Da gledamo druge muškarce. Da, dozvoljeno je gledati ih.

Da te vodim u moj second hand i razna mesta gde kupujem stvari, a ti me pitaš gde sam sad to našla.

Da mi pričaš o tvojoj prvoj simpatiji i zašto si se udala za tatu. Da mi pričaš kakvo je bilo tvoje detinjstvo. Da ja tebi kažem kako sam osećala moje.

Da ti kažem izvini. Da mi kažeš izvini. Da ti kažem da te volim. Da mi kažeš da te volim. I da nisam sin. Već ćerka.

Slinava, nesigurna, hrabra, željna ovih par dana za nas u životu. Željna života.

Da odgledamo film glupavi, samo nas dve. Bez reči. I tako zaspimo.

Dok čekamo prvi sneg u godini.

Mama.

Prepoznavanje

Halo seko. Imam pitanje. Da li bi ti mogla da napišeš sastav za osmake? Hoće da se pozdrave sa jednim nastavnikom, a znaju da ti lepo pišeš, pa ako budeš imala vremena do juna... Eto, značilo bi im.

Klik. Klik. Klik. U mojoj glavi. I osmeh oko glave. Da li je to mene stvarno nazvala moja 15 godina mlađa sestra, u ranu zoru, da me pita to što me pitala? Da li ta deca zaista mene čitaju? Izgleda da da. Prepoznali su me. Taj izraz mi je usadila jedna magična Jasna. A nisam ja. 🙂 To je ono kad te neko vidi. Vidi šta si i šta možeš. I šta radiš. I gde možeš da doprineseš. Svojim bivstvovanjem. Ta deca me vide. Moja Milica me vidi.

Ja sam sebe videla u tim sastavima od kada sam naučila da pišem. To je bio moj dnevnik. Opisivanje raspusta. Rađanje proleća. Zimskog sna. Prvih simpatija. To sam bila ja od početka.

Ja sam se prepoznala pre 22 godine, kada sam krenula u školu. Sada neko drugi mene i sastave prepoznaje.

Napisaću najlepši sastav ikada, a svima vama želim magičan vikend. I da vas neko vidi. Ili sebe da vidite. Velike čarolije se tu kriju.

Psihoterapija i ja

Počele smo da se družimo pre 5 godina. Sećam se koliko meseci mi je trebalo da okrenem broj, koji tog leta dobih od jedne Boginje. Bilo je sranje i znala sam da će proći, kao što sve prođe, ali sam shvatila da ne želim samo da prođe. Želim da ja prođem kroz sopstvena osećanja. Kroz sebe. I da ja njih istumbam, posložim, odbacim i donesem svežinu. Inače će sve da se vraća i vrti u krug dok ne postanem rob. Zarobljen od sebe same.

Trebalo mi je dugo da okrenem broj jer sam znala da tim pozivom ulazim u nešto novo. I ostavljam staro. A mi ljudi volimo da vučemo teret. Da imamo izgovor što nam nije dobro. Dok džak sve više punimo. I krivimo druge. I povređujemo druge. Jer nas boli. Jer smo ljuti. Tužni. Usamljeni. Znala sam i da ću tim pozivom uznemiriti moje. Pa šta ako se se u selu sazna? Kako bližnjima objasniti da je sve ok, ali da želim da bude još više ok? Da želim da dišem punim plućima. Sve to me kolebalo, dok se jedne jeseni nisam javila. Mariji. Sad mogu reći: mojoj Mariji.

Ovo ću napisati velikim slovima, a zaslužuje i bilbord: TO JE NAJBOLJA STVAR KOJU SAM U ŽIVOTU URADILA.

Ujedno i najteža. Ali ja sam ona osoba koja će da guta živa jaja jer su zdrava. Da pije sok od kupusa koji smrdi na kilometar da bih sredila želudac. Koja će da istumba život iz korena. Svako sećanje, svaku bol, da kaže i pokaže i da iz toga nešto nauči. Zato meni, ipak, sva ta raspadanja, srastanja i odrastanja, nikada nisu teško pala. Teško je bilo samo po sebi, jer je to kao da sam sebi žive rane bodeš, ali znaš da ćeš da se izlečiš.

Uvek sam se radovala susretu. Preko skajpa. U njenim divnim prostorima. Na seminaru. Znala sam da ću da vidim šta sam i šta ne želim da budem. Znala sam da ću da vidim gde sam i gde želim da budem. Znala sam da ću vidim s kim sam i s kim želim da budem.

Danas sam je videla opet, posle više od godinu dana. Zagrlila. Smestila se u udobnu fotelju. Ona je otvorila svesku i krenule smo u novu etapu dozrevanja.

Ne znam šta će ovaj krug da donese, ali ono što sam naučila do sad je da sam SIGURNA. Sigurna da će biti dobro.

A TI, divna osobo, koja čitaš ovo, znaj da nikada nisi sama. Da je svaki problem rešiv, svaka tuga prolazna. Da je ok ako nisi ok. Da je ok da pitaš za pomoć.

ZNAJ DA NISI SAM/SAMA.

Evo, ako nešto znači, ja sam tu. Kao što su drugi uz mene bili.

Hvala.

Mesto za danuti dušom

Ima ta jedna klupica u parku kod Moskve koja me prati od kada sam kročila u Beograd. Tu sam prvi put plakala kada me ostavio dečko. Juče shvatim da je 10 godina prošlo od kada sam se zaljubila toliko. Onda sam plakala zbog fakulteta. Pa zbog tate i mame. Zbog života. Da mi bude lakše. Sama i uz drugarice. Sa Emom rasla. Sa te klupice sam tražila prve poslove. Gledala u nebo. Gledala u Beograd i znala da ću ga napustiti. Razmišljala o svemu što me čeka. Zamišljala sve što me čeka. Raspala se na najsitnije deliće, pa se prikupljala. I opet gledala u nebo. Preko reke. Slušala ljude. Zaljubljene tinejdžere. I sve sam čula i ništa nisam čula.

Juče sam je videla opet. Prošlo mi je kroz glavu da bih sela na nju i opet malo gledala u daljine i sebe. Ali nisam. Jer sam otišla. Jer je otišlo.

Dobro jutro Beograde.