Kad zamirišu jorgovani

Kad zamirišu jorgovani. Tad dođe i Đurđevdan.

Moja slava. I slava moje bake. I majke. I devojačka. I evo, udata.

Pre nego što sam i znala za smisao slave i ko je svetac pred kojim se krstimo na ovaj dan i da je svake godine to taj 6.maj, ja sam znala da je Đurđevdan kada procvetaju jorgovani. Ljubičasti i beli. Malo pre toga su zumbuli. Vesnici slave. Baba i ja makazama seckamo najlepše grane i unosimo u kuću. Cela ta pompa, lepa jela, pića su ništa bez jorgovana.

Druga najlepša uspomena na Đurđevdan je poseta rođaka iz Beograda. Pre nego što stignu, svi se uzvrpoljimo i jedvačekamo. Oni dolaze iz tog velikog grada. Jednom godišnje. Pričaju nam razne dogodovštine. Gradske dece. Sve što je nama strano. Kako sam bivala starija, više sam se radovala stričevima jer sam shvatila koliko tek oni znaju o svetu. Istoriji, fotografiji, dobroj muzici. Novi vidici. Nova saznanja. Negde tamo.

Onda su životi postali sve brži, i sve se jedvastiže. Slava je nekako sve manje veselje, a više opterećenje, pa smo poslednjih godina bili radosni ako bar neko izdvoji dragoceno vreme da dođe. Iako baba i dalje bere jorgovane.

Ove godine ja po prvi put nisam u mojim Tabanovićima na Đurđevdan. Udaš se i uz novu porodicu, dobijaš i novu slavu. Nove običaje i nove priče. Nove Bogove. Ali nisu to moji Bogovi, osećam. A ko te i pita kako se osećaš. Shvatam da niko nije pitao ni prababu, ni babu, ni mamu. 29 godina prvo grlim oca i majku na taj dan. I onda odjednom grlim neke nove ljude. I neko drugo cveće stavljam na sto. I sve treba da je ok. A nije. Jer je teško. Odrastanje ovo. I sve nijanse istog.

Dok služim goste, bez slatkog od šljiva, shvatam da je za sve potrebno vreme. I da je ok da budem tužna bez mojih jorgovana. Sve dok mu neko drugo cveće ne primiriše. Sve dok mi neko drugo cveće ne primiriše.

Lepo je doći u svoju avliju?

Nikad do sad nisam neki tekst ovoliko puta brisala.

Pa pisala. I tako u krug. Iako sam i dnevnik pisala pre ovoga. Čak 4 stranice. Opisivanja. Zaključivanja. Kidanja. Izgleda da je potrebno više dana za svariti osećaje koji su nastali za ovih 5 dana kod kuće. Posle 4 meseca. Nekako, dolazeći roditeljima kući posle 4 meseca, ja sam očekivala da će oni najviše da primete promene. U meni. Na meni. Da ću radosno da im pričam o svakoj lepoj ulici tog Berlina. Da mogu da im prepričam sve te lepe priče, podeljene sa svetom, ali ne sa njima. Da ću moći da im kažem kako nije lako otići. Kako su neki dani bili baš teški, a nisam mogla da podelim to sa njima. Nije me niko ni pitao kako je, zapravo. Koliko mi je teško bilo dati otkaz, posebno što sam ga dala zbog drugih snova, koje sam tu, među njima i počela da sanjam. Koliko mi je bilo teško što me tata ne zove češće. Koliko mi je bilo teško što se Miloševa i moja hrabrost podrazumeva. Kako mi je lepo u tom Berlinu. Mnogo lepše nego u Beogradu. Kako sam srećna. Samo oni to treba da vide i da potvrde. Jer od roditelja najviše trebamo potvrdu. Aliii… Došla sam u svoju avliju i sve je bilo po starom. Jela sam palačinke sa kajmakom, kao najlepšu rođendansku tortu. Išla sam sa babom u šumu pored groblja da tražimo zemlju za sveće. Ja sam fotkala šumu, baba je rekla da se i mrtvi krste. Sedele smo na dedinom grobu i ja sam plakala. Nekako me slomilo vreme koje je prošlo. Sa bebama smo obišli selo par puta. Shvatila sam po ko zna koji put koliko je lepo. I kako je sve usamljenije. I tužnije. I kako je malo. Dva puta sam kuvala kafu Raci i babi. Pa smo se smejale, pa sam ih opet fotkala. Gledala ih i shvatila da će mi za par godina javiti da neka od njih više nije živa. I htela sam sliku njih dve da urežem sebi u sećanje. Nisam sigurna da će u selu ikada više da postoje prijateljice kao njih dve. I od te pomisli mi se plače. Svi i dalje ustaju pre 6 i do 9 odlaze u krevet. Tata je sve umorniji, a posla je sve više. Njive su sve uređenije. Ari je sve veći. Bebe više nisu bebe. Mleko se i dalje vari svako jutro, pa se sledeće skida kajmak. Dvorište je pod konac pokošeno. Sve je isto, a ništa isto nije. Kaže pesma, a kažem i ja. Shvatam da sam ja otišla iz mojih Tabanovića. Ne samo fizički, već i u srcu. Baaš daleko. U daljine o kojima sam i kao mala pisala. I sanjala. Na tom istom krevetu u kome sam sad spavala. Shvatam da sam otišla i toliko daleko da mi nije potrebna potvrda od njih, ipak. Jer sam srećna. I da su mi krila načisto slobodna. I da je težina odrastanja u jednom patrijarhatu zapravo mene oblikovala u ovo što sam danas i što ću tek da budem. To je teret koji je za mene blagoslov. Ne bih mogla toliko da odletim, da nije bilo takvog okruženja.
Moja porodica mi je od prvog dana svesnosti poklonila kutiju raznih osećanja i uspomena. Neke od tih đakonija su mi često otežavale život, a neke su me činile čovekom više nego ikad. Sve što ja mogu njima da dam je oprost, bezuslovnu ljubav i prihvatanje.

Hvala.

Život kao slatko od dunje

Današnjom pričom donosim lepe vesti.

Lepo sebi. A možda i drugima. Meni je svu tu divnoću donelo pola godine aktivnog škrabanja. Opažanja. Osećanja. I verovatno 12,13 godina manje aktivnog vođenja dnevnika. Mnoge divne ljude sam srela u ovom periodu. I osećam da ću tek. Mnogi divni ljudi su me podržali. Čak sam stvarno i sama počela da razmišljam o blogu. Mom internet domu. Gde ću sve priče da smestim. Zajedno sa fotografijama. I gde će ljudi moći da se posluže. Lepim i slatkim životom. Kao što se kod nas kući, gosti služe slatkim od dunje. To je specijalitet. Dunje su retke kod nas. Sećam se sreće kad od 3 dunje ukuvamo slatko. Ali ja želim da poslužim ljude sa tim. Imam i gorke priiče. Gorke baš kao kafa koja se pije kod nas. Nekim danima kad biste da se razbudite, poslužiću vas sa tim. Na sve to, često cu služiti ljubav. I zahvalnost. Za sve što je bilo i što dolazi. Tu je i rakija, šljivovica. Za merak. Za prepoznate duše.
Rođendan mi je. Slabo sam slavila rođendane, ali sam često dobijala lepe poklone. Spring je jedna od tih. Pre 3 godine, baš na rođendan, su mi javili da će mi fotografija biti na izložbi, u jednom hotelu na Dorćolu. Htela sam da umrem od sreće. Ali sam radila u kladionici i jedva sam dobila dan da odem na tu izložbu. U tom periodu, imala sam dečka kog sam volela najviše na svetu. Ali on nije mogao da dođe na moju izložbu. Tek sad shvatam koliko je bilo bitno da je došao. Tad to nisam umela da kažem i pokažem. Da tražim. Ubrzo smo prekinuli. A ja sam počela da učim kako da kažem. I iskažem. Sebe. Kako moji bližnji da shvate šta mi je bitno. I šta mene istinski raduje. A to je često vrlo malo. Samo treba znati.
Miloš je naučio da me čuje. I dok sam mislila kako ću za ovaj rođendan dobiti Zoeva senke magičnih boja, on mi je poklonio blog. Onaj isti o kome sam toliko maštala. Čekala savršen trenutak da ga napravim. Ne znam ni ja šta sam čekala. Miloš je prekinuo to čekanje. Prvo sam plakala pa sam se radovala pa evo opet plačem. Valjda je to ta ljubav. O kojoj sam maštala. Kad ti neko neguje krila. I latice. I dušu.
Rođendan mi je. Mislim da nema boljeg načina da napunim 29 godina. I da odredim putanju svim godinama koje dolaze.
Blog ću tek da uređujem. Sada samo delim radosne vesti.

Hvala.