Category Archives: Priče iz života

Sedam juče da radim i malena me aplikacija opominje da je 20. januar i tekst na istoj aplikaciji me podseća na jutro te 2019. Dan kad sam otišla, po prvi put. Na trenutak se šokiram: samo je 2 godine prošlo? Ovo izgleda kao večnost! A onda druga strana: pa prolete ovo vreme. Prolete, a jaContinue reading “2 godine u Berlinu i zahvalnica promeni”

Sušim kosu danas, i kao i uvek, tada neke slike krenu da se motaju po glavi. Jedna od tih je kako mi mama na terasi govori šta je sve spremila da ponesemo. Onda se ta slika prebacuje na Miloševu mamu, koja par dana kasnije, govori isto. I jedna i druga preumorne, od svojih aktivnosti. AliContinue reading “Ajvar = volim te”

U selu je živela baba Radovinka. Baba Radovinka je imala rodbinu u Beogradu. Ta rodbina je kod nje ostavljala novine, razne, tonu. Tako sam saznala za Vogue, Elle i sl… Moji nikada nisu kupili novine. Mislim da nije niko u selu. A i što bi.  Te novine su, za mene, devojčicu koja se oblačila kaoContinue reading “Svetlucavi snovi se ostvaruju”

Kada dođe zima i sezona citrusa, meni nešto teško padne srcu. A imam i izveštaj od doktora da mi se želudac ne slaže sa pomorandžom, limunom, mandarinom. Jer, jer, jer, to voće me podseća na krompir zbog kog tata često nije bio tu. Preko zime. A kad dođe, donese narandžaste voćke. Podseća me na briguContinue reading “Pijačna priča”

Nekad u sedmici imam 15 intervjua, a u životu me samo par ljudi intervjuisalo. Sinoć sam imala najlepši “intervju” u mom životu, do sada. Toliko je bilo prirodno, da se zapitah što nisam neka novinarka, jutjuberka , što god. Ali nisam jer ne može svako da izvuče iz tebe ono najlepše i najbolje. Moj govorContinue reading “Priče za buđenje”

05:50Baka ulazi u sobu i budi nas. Za 15 min se kreće u školu. Brat i ja pogledamo kroz prozor. Vidimo zavejano selo. Nadamo se da će nam reći da ne idemo u školu, ali niko ne govori. Mi uzimamo keks, umačemo u čaj. Stavljamo kese u cipele i krećemo.Uglavnom smo 5 km prtili snegContinue reading “Zima je bila”

Jer, neko bi rekao: dobijaš medalju kada napraviš velike korake u životu. Hrabre. Neko ih nikad ne napravi. Pa preživiš teške dane. Medalja, i te kako. Moj mali kritičar neće dodeliti medalju. Možda samo jedno bravo. Ali iza tog bravo se nastavlja život. Tu je caka. Kada su se sredile sve neke stvari, nazvaću ihContinue reading “Druga strana medalje”

Dopisujem se sad neki dan sa drugaricama, i jedna pita šta radimo? Dve, od nas četiri odgovaramo – egzistencijalno kriziramo. Svaka na svoj način, naravno. I obe znamo da nema potrebe ni opisivati to, ni nalaziti razlog. Čekaćemo da prođe. Na naš način. Moja kriza, faza ćutanja, faza “šta sam uradila sa 30 godina”, fazaContinue reading “Ko zna šta te tamo čeka, u maglama iz daleka!”

Ja: Laku noć seko, volim te.Mica: I ja tebe seko. Kako je čudno kada neko to tako naglas govori. Ispraća deda malog unuka na autobus.Pre ulaska, unuk isteže vrat, kroz gužvu i govori dedi: dođi, dođi. Deda kaže: hajde ulazi. Prilazi mu, ipak. Unuk ga poljubi. A deda na to: hajde bre, to nije bitno,Continue reading “Odlomak života”

Ma ja sam ti živela na salašima, na morima, u doba renesanse, u doba dvorova, u doba robovlasništva. Bila sam i princeza i kraljica i ratnica i sluškinja i dželat. Mesta, gradovi, mirisi, razgovori, sve to me nekad podseća na život koji sam živela. Ne u ovoj kreaciji. Nekad se uplašim koliko jako mogu daContinue reading “Trag u beskraju”